MIKROEKONOMIJA.

MIKROEKONOMIJA

TRŽIŠTE „veliki automatski regulator celokupne društvene proizvodnje” Z. Pjanić (1979) „oblik razmene proizvoda i usluga posredstvom novca”, „mesto sučeljavanja ponude i potražnje i formiranja cena”, „sveobuhvatnost odnosa ponude i potražnje”, „skup svih robnonovčanih veza između ekonomskih subjekata, u društvu u kome je izvršena podela rada” S. Jurin i J. Šohinger (1990)

Tržište ima ulogu mehanizma automatske regulacije ekonomskih sistema, pri čemu ključnu važnost imaju četiri faktora: efikasna selekcija potrebnih proizvoda; efikasna alokacija raspoloživih činilaca proizvodnje i efikasan izbor proizvodnih postupaka; efikasan informacioni mehanizam; način ostvarivanja primarne raspodele ukupno ostvarenog dohotka.

Na pitanje, koje muči sve proizvođače, vezano za proizvode koje je potrebno i poželjno proizvoditi, odgovor daje tržište. Visoke cene određenog proizvoda stimulišu njegovu dalju proizvodnju, dok nizak nivo cena implicira suprotan efekat. Stepen uticaja na odluku koja dobra proizvoditi srazmeran je novčanoj (finansijskoj) moći, koja ima konačnu reč prilikom raspodele dohotka i potrošnje.

Monopolizam, kao i suprotnost između društvenog karaktera proizvodnje i privatnog prisvajanja, dovodi do nestabilnosti, inflacije, ekonomskih kriza, štrajkova, a u pojedinim zemljama i do revolucija. Ideja o ekonomskom liberalizmu, čiji je tvorac Adam Smit (Adam Smith), ustupa mesto ideji o državnom intervencionizmu.

Teorija državnog intervencionuzma je delo Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes), koji, u knjizi Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, tvrdi da nešto od tržišne slobode treba i „žrtvovati”, u cilju zaštite postojećih društvenih oblika. Kejnz predlaže različite mere, koje bi država trebalo da preduzima, zavisno od konkretnog stanja u privrednim tokovima. Na tim temeljima, formirana je praksa u ekonomskoj politici kapitalističkih država, poznata kao državni intervencionizam.

Fenomen tržišta i cena predstavlja predmet izučavanja mikroekonomije, kao dela ekonomske nauke koji istražuje pojedinačne ekonomske pojave, veličine (ponudu, potražnju, troškove, prihode preduzeća, itd.), kao i odnose između njih. Predmet interesovanja mikroekonomije predstavljaju, prevashodno, pojedinačni ekonomski subjekti (proizvođači, potrošači, preduzeća, domaćinstva). Mikroekonomija pokušava da pronađe i formuliše odgovore na pitanja formiranja cena pojedinačnih roba, njihove ponude i potražnje, kao i ponašanja privrednih subjekata. Nasuprot tome, makroekonomija istražuje pojave, procese i probleme društvene privrede kao celine, proučavajući agregatne veličine (agregate), kao što su: društveni proizvod, nacionalni dohodak, ukupna zaposlenost, ukupne investicije i, kada je reč o cenama, nihov opšti nivo.

EKONOMSKA ULOGA DRŽAVE
(1) Države pokušavaju da ublaže tržišne nesavršenosti i slabosti, kao što su monopol i znatno ugrožavanje životne sredine, želeći da postignu viši nivo efikasnosti. (2) Programi države, koji imaju za cilj uspostavljanje pravičnosti, koriste poreze i izdatke, ne bi li ostvarili preraspodelu dohotka, namenjenog određenim socijalnim i ekonomskim kategorijama stanovništva. (3) Pomoću poreza, izdataka i regulisanja novčanih tokova, država podstiče makroekonomski rast, nastojeći da smanji stope nezaposlenosti i inflacije.

EKONOMSKA ULOGA DRŽAVE
Tri temeljna zadatka države ogledaju se u sledećim aktivnostima: povećanju efikasnosti; ostvarenju jednakosti; i podsticanju makroekonomske stabilnosti i rasta.

Efikasnost Adam Smit izložio je tezu, po kojoj se osobine, koje odlikuju funkcionisanje tržišnog mehanizma, realizuju samo u uslovima prisustva nadzora i ostvarivanja uravnoteženja savršene konkurencije. Postojanje savršene konkurencije podrazumeva postojanje cena svih dobara i usluga, kao i razmenu datih dobara na tržištu. Uz to, ne postoji preduzeće ili potrošač, koji poseduju moć uticaja na formiranje tržišne cene. To je moguće dosegnuti samo u uslovima kada i najveća preduzeća ostvaruju tek mali deo ukupne svetske proizvodnje određenog proizvoda, te ne mogu imati značajniji uticaj na formiranje cene tog proizvoda.

Efikasnost Određeni stepen nesavršenosti konkurencije u praksi ne može izbeći nijedna ekonomija. Tokom dvadesetog veka, najveći broj država preduzimao je određene mere u cilju obuzdavanja nesavršene konkurencije, u situacijama kada su njene negativne posledice bile značajne. U pojedinim situacijama, države regulišu cene i profite monopola. Jedan od najizrazitijih primera predstavlja oblast komunalnih usluga. Antitrustovski zakoni o sprečavanju ekstraprofita zabranjuju akcije, kakve su fiksiranje cena ili sklapanje ugovora o podeli tržišta.

Eksternalije Predstavljaju specifične i u osnovi nekontrolisani rezultati mikroekonomskih jedinica koji su prepoznatljivi svojom zavišnošću i u kojem deluju procesi interakcije i makroekonomski agregati. One zapravo predstavljaju društveni trošak ili korist koji nisu uključeni u tršišnu cenu nekog dobra ili usluge. Obrazovanje je primer pozitivnih eksternih efekata, jer čitavo društvo profitira ako je populacija bolje obrazovana.

Eksternalije Učinci prelivanja (eksternalije) javljaju se u slučaju nametanja troškova ili koristi izvan tržišta, od strane preduzeća ili pojedinaca. Fokus pažnje najvećeg broja država usmeren je na negativne učinke prelivanja. Paralelno sa rastom broja stanovnika, kao i proizvodnje energije i drugih dobara, negativni učinci prelivanja preuzimali su dominaciju nad pozitivnim, proizvodeći sve ozbiljnije posledice. Regulacije država imaju za cilj kontrolu negativnih učinaka prelivanja, kakvi su: zagađenje vazduha, vode, proizvodnja lekova i prehrambenih proizvoda koji ne zadovoljavaju određene standarde, kao i proizvodnja radioaktivnog materijala.

Javna dobra Javna dobra. Važni primeri pozitivnih eksternalija vezuju se za: izgradnju saobraćajne infrastrukture, ulaganje u nauku, formiranje fondova zdravstvenog osiguranja i javnog zdravstva. Javno dobro predstavlja reprezentativan primer pozitivne eksternalije. Nacionalna odbrana je jedan od primera javnog dobra. Porezi. Kako bi obezbedila sredstva za plaćanje sopstvenih javnih dobara i sprovođenje programa preraspodele dohotka, država prikuplja prihode, oporezujući dohotke pojedinaca i preduzeća, potrošna dobra u maloprodaji i druge artikle. Na svim nivoima vlasti: gradskoj (lokalnoj), republičkoj i saveznoj, vrši se proces ubiranja poreza, u cilju plaćanja izdataka.

Promašaj „nevidljive ruke” Posredovanje države
Sadašnji primeri državne politike Neefikasnost: Monopol Posredovati na tržištima Antitrustovski zakoni Eksternalije Zakoni protiv zagađivanja životne sredine, uredbe protiv pušenja Javna dobra Podsticati korisne dela-tnosti Odbrana Nejednakost: Neprihvatljive nejednakosti dohotka i bogatstva Preraspodeliti dohodak Progresivno oporezivanje dohotka i imovine; Programi materijalne pomoći (npr. bonovi za hranu) Makroekonomski problemi: Poslovni ciklusi (visoka inflacija i nezaposlenost) Stabilizovati pomoću makroekonomskih politika Monetarne politike (npr. promene ponude novca i kamatnih stopa); Fiskalne politike (npr. porezi i programi trošenja) Spori ekonomski rast Podsticati rast Ulagati u obrazovanje; Smanjiti deficit budžeta i povećati stope štednje

U većini razvijenih industrijskih ekonomija primenjen je model mešovite ekonomije, koji podrazumeva aktivnu ulogu tržišta u određivanju načina funkcionisanja i karakteristika proizvodnje, kao i u definisanju ciljeva u najvećem broju pojedinačnih sektora, dok država trasira globalne ekonomske tokove, definisanjem i osmišljavanjem programa oporezivanja, trošenja i monetarnog regulisanja. Izbalansiran uticaj države, na jednoj, i tržišta, na drugoj strani, na ekonomska kretanja od izuzetnog je značaja za zdravo i uspešno funkcionisanje ekonomije. Funkcionisanje savremene ekonomije bez oba uticaja podseća na „pokušaj da se aplaudira jednom rukom”(Samuelson)

Mikroekonomija je, na osnovu svog predmeta, metoda i ciljeva istraživanja, svrstana u egzaktne nauke; naučno posmatranje teoretičara mikroekonomije zasnovano je na dva principa: potpunosti (uzročno-posledičnom izučavanju) i tačnosti. Saglasno ovim kriterijumima, naučnici dolaze do relevantnih podataka, na osnovu kojih tumače ekonomske pojave i procese. Poštovanje pomenutih principa od izuzetnog je značaja, budući da se suština određene pojave i njeni manifestacioni oblici najčešće ne podudaraju; otuda se i javlja i potreba za naučnim istraživanjem.

Osnovni ciljevi Mikroekonomije, kao nastavne discipline, jesu:
uvećanje fonda fundamentalnih znanja studenata, na temelju kriterijuma Mikroekonomije, pomoću kojih se tumače ekonomski procesi i ekonomski fenomeni mikroekonomskih subjekata u uslovima tržišnog funkcionisanja; razvijanje sposobnosti primene stečenih znanja, u cilju iznalaženja racionalnih, efikasnih i optimalnih modela funkcionisanja, uz uvažavanje raspoloživih mogućnosti i resursa.

PROIZVODNJA Proizvodnja, u najopštijem obliku, predstavlja proces transformacije faktora proizvodnje (inputa) u proizvodnju određene robe ili usluga. U procesu proizvodnje, kao svrsishodne delatnosti, učestvuju: ljudski rad, sredstva za proizvodnju, odnosno  predmeti rada, kao i sredstva za rad. Rad, sredstva za proizvodnju i zemlja čine faktore proizvodnje. Svaka proizvodnja jeste oblik svojevrsne potrošnje određene količine navedenih faktora, koji učestvuju u stvaranju proizvoda. Centralno pitanje u teoriji proizvodnje predstavlja pitanje sagledavanja odnosa između utrošenih faktora (inputa), na jednoj, i dobijenog proizvoda (autputa), na drugoj strani.

PROIZVODNA FUNKCIJA Proizvodna funkcija predstavlja rezultat odnosa između inputa i autputa; ona je pokazatelj najveće količine autputa, koju je moguće proizvesti upotrebom određene kombinacije inputa. Proizvodna funkcija može biti prikazana u sledećem obliku: Q = F (L,K) Navedena jednakost predstavlja količinu autputa (Q), koja je, zapravo, rezultat proizvodnje, dobijen korišćenjem određene količine inputa, koji čine kapital (K) i rad (L).

NAGIBI KRIVULJA PROIZVODA

ZAKON OPADAJUĆIH GRANIČNIH PRINOSA
U situaciji kada je input rada nizak, a visina kapitala fiksna, uvođenje dodatnog rada uzrokuje znatno povećanje obima proizvodnje, između ostalog, i stoga što radnici, u datim okolnostima, imaju mogućnost da se specijalizuju za obavljanje određenih poslova. Ipak, u jednom trenutku, neminovno stupa na snagu zakon opadajućih graničnih prinosa proizvodnje; ukoliko broj radnika premašuje optimalni, neki od njih će postati neefikasni, što će se, između ostalog, manifestovati smanjenjem vrednosti graničnog proizvoda rada.

ZAKON OPADAJUĆIH GRANIČNIH PRINOSA
Zakon opadajućih graničnih prinosa najčešće deluje u kratkom vremenskom razdoblju, ukoliko makar jedan input beleži nepromenjenu vrednost. Postoje situacije u kojima je delovanje ovog zakona prolongirano na značajniji vremenski period. U okolnostima dugoročne varijabilnosti inputa, menadžeru stoji na raspolaganju mogućnost analize proizvodne opcije, pri kojoj jedan ili dva inputa poseduju fiksne vrednosti. U okolnostima u kojima je, hipotetički moguć izbor samo između dve veličine fabrike, menadžer preduzeća će želeti da dođe do saznanja u kom slučaju će početi da deluje zakon opadajućih graničnih prinosa.

C O3 Zakon opadajućih graničnih prinosa važi u uslovima primene konkretne proizvodne tehnologije. Tendencija tehnološkog progresa može usloviti pomeranje celokupne krivulje proizvodnje (prikaz na Dijagramu) 100 B O2 Proizvodnja u određenom razdoblju A 50 O1 Rad u određenom razdoblju

Granični i prosečni proizvod jednog inputa, u uslovima koji podrazumevaju nepromenjen nivo drugog inputa, mogu se izračunati izvođenjem proizvodne funkcije jednog promenljivog inputa. Vrednost graničnog proizvoda jednog inputa jeste pokazatelj stope kretanja ukupnog proizvoda, u okolnostima u kojima je nivo jednog inputa promenljiv, dok je nivo ostalih inputa fiksan.

IZOKVANTA K D G A H E I B F C L
7 G 6 A H 5 E I 4 Q3 =62 B F 3 Q2 =47 C Q1 =27 L Izokvanta je linija koja povezuje kombinacije inputa, čijom primenom je moguće ostvariti istu količinu gotovog proizvoda.

K L MPK< 0 MPL< 0 Ekonomska i neekonomska zona proizvodnje
nekonomska zona proizvodnje MPK< 0 C D MPL< 0 Q2 Q1 ekonomska zona proizvodnje A B L

Opadajuća granićna stopa
K A 8 Opadajuća granićna stopa supstitucije 6 ΔK =4 B 4 ΔK =2 C 2 ΔK =1 D ΔL =1 ΔL =1 ΔL =1 L

Q = (K x MPK) + (L x MPL )
Marginalna stopa tehničke supstitucije može biti dovedena u precizniju vezu sa marginalnim proizvodom inputa. Prvi korak u sagledavanju ovih veza predstavlja promena količine oba inputa - rada, za L, i kapitala, za K. Rezultat ove promene jeste promena količine proizvoda za Q. Učešće promene količine rada u ukupnom proizvodu iznosi LxMPL, dok, na drugoj strani, doprinos kapitala u istom procesu ima sledeću vrednost: KxMPK. Promena količine proizvoda izračunava se na sledeći način: Q = (K x MPK) + (L x MPL )

Mogućnost supstitucije
Na Dijagramu a) predstavljene su male mogućnosti supstitucije. Ukoliko firma, u položaju B, želi da zameni jedinicu kapitala radom, neophodno je da zaposli 13, umesto dotadašnjih 5 radnika. Na Dijagramu b) prikazane su veće mogućnosti supstitucije; firma ima na raspolaganju izbor kombinacije (L=3, K=8) ili (L=9, K=4), te može lakše da izvrši zamenu jednog inputa drugim, nego u slučaju koji je prikazan na Dijagramu a).

a) b) POSEBNI SLUČAJEVI SUPSTITUCIJE K N 6 Q1 Q2 Q3
K i L predstavljaju savršene supstitute 6 4 E 2 Q1 B 2 C Q1 =60 A D =30 4 2 2 4 6 L M M i N, koji su savršeno komplementarni u proizvodnoj funkciji

a) b) c) Proizvodna linija Proizvodna linija Proizvodna linija K K K
L L L

HOMOGENIH PROIZVODNIH FUNKCIJA
PRIKAZ OBIMA HOMOGENIH PROIZVODNIH FUNKCIJA K Prinosi na obim grafički su prikazani rastojanjem (na izoklini) između sukcesivnih izokvanti, i to u uslovima, u kojima nivo proizvodnje beleži različite vrednosti, odnosno između izokvanti koje predstavljaju nivoe proizvodnje, dobijene množenjem nekog bazičnog nivoa proizvodnje (npr. X, 2X, 3X, itd.). c b’ 2K b c a 3X K b a 2X X L 2L L

a’ Opadajući prinosi na obim: 0a<ab<bc K c • b • c • b 3X a • 2X
L L 2L

Rastući prinosi na obim: 0a>b>bc

ANALIZA PROIZVODNJE Ako je reč o homogenoj funkciji proizvodnje, za koju su vezani konstantni prinosi, to implicira opadajuću vrednost prinosa na obim jednog varijabilnog faktora, što, opet, uslovljava negativni nagib i konveksnost izokvanti. Ukoliko su prisutni konstantni prinosi na obim na celoj proizvodnoj površini, udvostručenje oba faktora proizvodnje - kapitala i rada (2K, 2L), uticaće na vrednost proizvodnje, u pravcu udvostručenja iste.

Na Dijagramu je prikazan nivo proizvodnje, čija je vrednost (d) ostvarena udvostručenjem oba faktora proizvodnje, rada i kapitala (2L, 2K), i koji se nalazi na nižoj izokvanti u odnosu na vrednost 2X. Ukoliko se proizvođač odluči za uvećanje samo jednog proizvodnog faktora - rada, dok vrednost kapitala ostaje na nepromenjenom nivou, proizvodnja ostvaruje vrednost c, koja se nalazi na još nižoj izokvanti.

Ukoliko funkcija proizvodnje manifestuje rastuće prinose na obim, to uslovljava generalno opadajuće prinose jednog varijabilnog faktora - rada (L)

TEHNOLOŠKI NAPREDAK I PROIZVODNA FUNKCIJA
Dejstvo tehničkog napretka na proces proizvodnje ogleda se, između ostalog, u menjanju oblika izokvante, kao i u pomaku iste. Hiks (Hicks) je izdvojio tri modela (tipa) tehničkog napretka, u skladu sa uticajem istog na stopu supstitucije faktora proizvodnje, kao i sa učincima navedenog delovanja: kapitalno-potrošni tehnološki napredak; radno-potrošni tehnološki napredak; neutralno-tehnološki napredak.

Kapitalno - potrošni tehnološki napredak, b) Radno potrošni tehnološki napredak i c) Neutralno -tehnološki napredak

Preduzeće se nalazi u stanju ravnoteže u uslovima maksimiziranja sopstvene proizvodnje, uz dati ukupni trošak i date cene faktora w i r. Maksimalni nivo proizvodnje koji preduzeće može ostvariti, uz date troškove X2, određen je dodirom izotroškovne linije sa najvišom izokvantom

Proizvodnja X2 (predstavljena konkavnom izokvantom) može biti realizovana uz manje troškove, koji se nalaze na nižoj izotroškovnoj liniji u odnosu na e.

3. TROŠKOVI Izdatak firme za određeni input izračunava se množenjem nabavljene količine inputa njegovom cenom. Troškovi se određuju sabiranjem izdataka za upotrebljene inpute, utrošene tokom procesa proizvodnje. Prilikom donošenja odluka, koje su usmerene ka maksimiziranju profita firme biće istražen način izbora optimalne kombinacije inputa za određeni nivo autputa, kao proces izbora najjeftinijeg načina ostvarivanja proizvodnje planirane količine gotovog proizvoda.

3. TROŠKOVI Količine inputa, potrebne za proizvodnju bilo koje količine proizvoda, određene su proizvodnom funkcijom. Različite kombinacije inputa proizvodnje mogu imati za rezultat stvaranje iste količine gotovog proizvoda. Prilikom analize troškova firme, neophodno uzeti u obzir vremenski period u kojem će donete odluke biti primenjivane.

EKONOMSKI I RAČUNOVODSTVENI PRISTUP ANALIZI TROŠKOVA
Prilikom primene računovodstvenog pristupa analizi troškova, uzima se u obzir sledeći činilac - proteklo vreme (period koji je završen). U toku ovog postupka, koriste se podaci o ranije nastalim (istorijskim) troškovima Ekonomski pristup analizi troškova podrazumeva poklanjanje znatnog stepena pažnje budućnosti firme. Fokus pažnje, tokom ovih analiza, usmeren je, prevashodno, na buduće troškove, pri čemu se nameće potreba za iznalaženjem načina alokacije ograničenih resursa, koji će delovati na smanjenje vrednosti troškova i povećanje profitabilnosti poslovanja firme.

Računovodstveni pristup analizi troškova podrazumeva uključivanje izdataka, poput gotovog novca, namenjenog za isplate primanja radnicima ili nabavku materijala, neophodnog u procesu proizvodnje, te uključivanje iznosa za koji je umanjena vrednost opreme, u razdoblju koje „pokriva” obračun troškova.

Ekonomisti ne uključuju u troškove određene stavke, sadržane u računovodstvenom izveštaju, dok, na drugoj strani, proširuju obračun troškova, uvođenjem stavki koje nisu uvrštene u računovodstveni pristup. U domenu ekonomskih troškova, reč je o oportunitetnim troškovima.

OPORTUNITETNI TROŠKOVI
Ekonomski pristup troškovima ima za polazište upravo oportunitetne troškove, budući da pojam oportunitetnog troška predstavlja ekvivalent ekonomskom trošku. U oportunitetne troškove često se ubrajaju troškovi za čiju isplatu se ne upotrebljava gotov novac. Pomenuti oblik troškova javlja se u ekonomskoj teoriji pod sintagmom „implicitni troškovi”.

Troškovi, koji uključuju isplate primanja radnicima, te plaćanje cene materijala, potrebnog za proizvodnju, predstavljaju eksplicitne troškove i njihova isplata vrši se u gotovom novcu. Zbir eksplicitnih i implicitnih troškova čini ekonomske troškove. Model računovodstvenog izračunavanja troškova uzima u obzir samo eksplicitne troškove.

Ukoliko bi, u izvesnim okolnostima, došlo do napuštanja datog proizvodnog procesa od strane proizvođača, ne bi bilo mogućnosti za novi način upotrebe tih proizvodnih sredstava (opreme). S obzirom da ne postoji alternativna mogućnost upotrebe specijalne opreme, njeni oportunitetni troškovi, u ovom slučaju, imaju nultu vrednost. Nije uputno da izdaci, namenjeni nabavci specijalne opreme, budu uključeni u troškove proizvođača (firme), te da imaju uticaj na odluke, donete u okviru pomenute firme.

NEPOVRATNI TROŠKOVI Sintagma „nepovratni troškovi” podrazumeva već ostvarene izdatke, pri čemu ne postoji mogućnost da, bilo kakvom akcijom, dođe do vraćanja prvobitne sume. Ukoliko proizvođač, u cilju uspešnog odvijanja proizvodnog procesa, nabavi određena sredstva, u vidu specijalne opreme, pri čemu ne postoji mogućnost korišćenja iste u neke druge svrhe, tada izdaci, namenjeni kupovini pomenutih sredstava, predstavljaju nepovratne troškove.

FIKSNI I VARIJABILNI TROŠKOVI
Pod pojmom „fiksni troškovi”, podrazumevaju se izdaci koji ostaju nepromenjeni, u uslovima promene obima proizvodnje (trošak osiguranja, isplate neophodnog minimuma zaposlenih radnika, zakup poslovnog prostora). Firma nema mogućnost kratkoročnog prilagođavanja navedenih troškova inputa svojim aktivnostima. Čak i u okolnostima u kojima firma ne ostvaruje proizvodnju, ona je izložena fiksnim troškovima. Jedina mogućnost da izbegne pomenute troškove ogleda se u povlačenju i prestanku poslovanja. Upravo navedeno svojstvo razlikuje fiksne troškove od nepovratnih.

Izdaci, koji se menjaju u skladu sa promenom količine gotovih proizvoda, ostvarenih u proizvodnom procesu, nazivaju se varijabilnim troškovima (VC). Okosnicu varijabilnih troškova čine izdaci za primanja zaposlenih, kao i izdaci, namenjeni kupovini materijala, od kojeg je proizvod izrađen. Paralelno sa porastom obima aktivnosti, odvija se proces uvećanja pomenutih troškova.

Većina troškova, ostvarenih u kratkom vremenskom periodu, pripada grupi fiksnih troškova. Firma ima obavezu da ispoštuje sve klauzule ugovora koji je sklopila, kao i da isplaćuje radnike i cene materijala, koji je neophodan za nesmetano odvijanje procesa proizvodnje. Dugoročno (u razdoblju od nekoliko godina), većina troškova biva uvrštena u skupinu varijabilnih troškova. U cilju ostvarenja planova, vezanih za smanjenje obima proizvodne aktivnosti, firma ima na raspolaganju nekoliko mogućnosti, među kojima su - smanjenje broja radnika i odustajanje od obnavljanja dotrajalih tehnoloških sredstava.

KRATKOROČNI TROŠKOVI U kratkom vremenskom intervalu, u ekonomski obračun troškova uključeni su oportunitetni troškovi upotrebljenih inputa. Oportunitetni troškovi predstavljaju pravu meru troškova. Ukupni izdaci firme, tokom kratkog vremenskog razdoblja, ne predstavljaju troškove. Kratkoročno, kapital je fiksni faktor proizvodnje, iz čega sledi da nema alternativnu upotrebu. Oportunitetni troškovi kapitala, u kratkom periodu, jednaki su nuli. U datom periodu, izdaci za kapital nisu uračunati u kratkoročne troškove.

KRATKOROČNI TROŠKOVI Potrebno je naglasiti da pomenuti oblik tretiranja izdataka za kapital, primenjen u kratkom roku, za polazište ima pretpostavku da je mogućnost alternativne upotrebe, u već pomenutom vremenu, u potpunosti isključena. Ovi izdaci su, u navedenim uslovima, tretirani kao nepovratni. Inicijalni činilac analize kratkoročnih troškova vezan je za nulte oportunitetne troškove; pristupanje analizi na ovaj način čini se jednostavnijim.

KRATKOROČNI TROŠKOVI Tokom razmatranja fenomena troškova, ostvarenih u kratkom roku, zanemarene su alternativne upotrebe sredstava za rad (prodaja dotrajalih mašina). U kratkom periodu, firma je izložena troškovima fiksnih i varijabilnih inputa. Ukupni trošak (C ili TC) predstavlja sumu varijabilnih i fiksnih troškova:

Granični, tj. marginalni trošak (MC) predstavlja
iznos za koji je promenjena vrednost ukupnog troška,ukoliko dođe do porasta količine proizvodnje za jedinicu:

Kako, tokom promene u obimu proizvodnje, fiksni troškovi zadržavaju prvobitnu vrednost, to zaključujemo da granični troškovi predstavljaju vrednost koja je formirana kao promena varijabilnih troškova, u uslovima porasta proizvodnje za vrednost jedne jedinice:

Prosečni ukupni trošak jednak je sumi prosečnog fiksnog troška (AFC) i prosečnog varijabilnog troška (AVC)

OPADAJUĆI PRINOSI I GRANIČNI TROŠKOVI
Kako varijabilni, tako i ukupni troškovi ostvaruju rast, uporedo sa porastom obima proizvodnje. Porast vrednosti troškova uslovljen je kretanjem proizvodnje i eventualnom pojavom opadajućih prinosa. Pošavši od pretpostavke da firma, tokom procesa proizvodnje, koristi samo jedan varijabilni input, dolazi se do zaključka da proizvodnja veće količine proizvoda zahteva i zapošljavanje većeg broja radnika (uključivanje veće količine datog inputa u proizvodni proces).

Veća vrednost količine rada implicira povećanje vrednosti varijabilnih troškova. Ukoliko, u datim okolnostima, granični proizvod rada postane opadajuća veličina, to može usloviti pojavu rastućih troškova, istovremeno sa porastom obima proizvedene količine autputa.

Ukoliko firma odluči da zaposli nove radnike, ostvarujući, na taj način, dodatne količine rada (L), a u cilju proizvodnje dodatne količine proizvoda (Q), ne menjajući, pri tome, vrednost nadnice (w), vrednost uvećanja varijabilnih troškova (VC) iznosiće: . Budući da je to je i

Uzevši u obzir da je vrednost graničnog proizvoda rada (MPL) istovetna vrednosti količnika dodatne količine proizvoda i dodatne količine rada (MPL = ΔQ/ ΔL), zaključujemo da je ΔL/ ΔQ=1/ MPL. Vrednost marginalnog troška, u datim uslovima, jednaka je odnosu nadnice i marginalnog proizvoda rada; Ukoliko nivo marginalnog proizvoda rada ostvaruje tendenciju snižavanja vrednosti, nivo marginalnog troška će, nasuprot tome, ostvarivati tendenciju rasta, i vice versa.

KRATKOROČNE KRIVULJE TROŠKOVA
Uslovljenost vrednosti između troškova i obima proizvodnje grafički je predstavljena krivuljom troškova. Na dijagramu, fiksni troškovi su predstavljeni u vidu horizontalne linije FC=36 , koja odražava nepromenljivost ove vrste troškova, tokom promene obima proizvodnje.

Vrednost varijabilnih troškova (VC) iznosi nula, ukoliko je tolika vrednost obima proizvodnje; nivo varijabilnih troškova raste ako količina proizvoda ostvaruje rast. Krivulja ukupnog troška (TC), za bilo koji obim proizvodnje, nalazi se iznad krivulje varijabilnih troškova za iznos fiksnog troška. Ona predstavlja vertikalni zbir krivulje varijabilnog troška i krivulje fiksnog troška.

● C B 10 20 30 40 80 120 160 TC VC MC ATC AVC A AFC FC K o l i č i n a Budući da je, za bilo koji obim proizvodnje, nivo fiksnog troška, prividno, istovetan, rastojanje između krivulje ukupnog troška i krivulje varijabilnog troška uvek je isto Krivulja prosečnog fiksnog troška ima silaznu putanju, uporedo sa porastom obima proizvodnje. Krivulja prosečnog troška predstavlja vertikalnu sumu krivulje prosečnog fiksnog troška i prosečnog varijabilnog troška.

Krivulja marginalnog troška preseca krivulju prosečnog ukupnog troška u tački C, koja predstavlja minimum potonje vrednosti. Nagib duži 0A predstavlja meru vrednosti prosečnih varijabilnih troškova, budući da, u tom slučaju, prosečni trošak predstavlja količnik vrednosti ukupnog varijabilnog troška (TVC=50) i broja proizvedenih jedinica (5). ● C B 10 20 30 40 80 120 160 TC VC MC ATC AVC A AFC FC K o l i č i n a

Krivulje troškova Duž 0A nalazi se na tangenti varijabilnog troška, te njen nagib, istovremeno, predstavlja meru vrednosti graničnog troška, prilikom proizvodnje 5 jedinica. Dakle, ukoliko je ostvarena proizvodnja u vrednosti od 5 jedinica, nivo prosečnog troška biva izjednačen sa nivoom graničnog troška. ● C B 10 20 30 40 80 120 160 TC VC MC ATC AVC A AFC FC K o l i č i n a

Krivulje troškova Na Dijagramu krivulja graničnog troška seče krivulju prosečnog varijabilnog troška u tački B. Ako obim proizvodnje premašuje vrednost od pet jedinica, krivulja graničnog troška nalazi se iznad krivulje prosečnog varijabilnog troška, pri čemu prosečni varijabilni trošak ostvaruje rast vrednosti. ● C B 10 20 30 40 80 120 160 TC VC MC ATC AVC A AFC FC K o l i č i n a

DUGOROČNI TROŠKOVI Tokom dužeg perioda delovanja, firma ima mogućnost prilagođavanja vrednosti svojih inputa, kao i promene veličine kapaciteta, gradnjom novih, te kupovinom novih sredstava za proizvodnju (mašina), koje su, u tehnološkom pogledu, nadmoćnije od prethodno upotrebljavanih. Delujući u pomenutom pravcu, firma vrši promenu inputa koji su, u kratkom roku, imali fiksnu vrednost.

DUGOROČNI TROŠKOVI U cilju stvaranja određene količine gotovog proizvoda, proizvođač (firma) ima mogućnost da primeni različite kombinacije faktora proizvodnje. Izbor bilo koje od njih rezultuje jednakim obimom proizvodnje, pri čemu se visine troškova, u zavisnosti od izabrane kombinacije, znatno razlikuju. S obzirom da minimiziranje proizvodnih troškova predstavlja jedan od osnovnih ciljeva svakog proizvođača, pitanje izbora kombinacije proizvodnih činilaca ima izuzetan značaj.

DUGOROČNI TROŠKOVI Tokom dugog vremenskog razdoblja, krivulja ukupnog troška biva izjednačena sa krivuljom ukupnog varijabilnog troška, dok vrednost fiksnih troškova iznosi nula. U kratkom roku, vrednost ukupnih troškova nalazi se iznad vrednosti dugoročnih troškova, s obzirom da, u pomenutom periodu, firma ne raspolaže odgovarajućim kapitalom, budući da njegov nivo nije u potpunosti saglasan sa tekućom poslovnom aktivnošću.

K TRI TROŠKOVNE LINIJE 40 30 20 TC3= 240 TC2 = 180 TC1 = 120 L 20 40 60 80

Porast troškova, čija vrednost, krenuvši od prvobitnih 160, iznosi 180, a potom i 240, pri čemu cene inputa zadržavaju početnu vrednost , uslovljava pomeranje izotroškovne linije udesno.

Izotroškovnoj liniji, koja je u većoj meri udaljena od koordinatnog početka, odgovara veći iznos troškova. Izotroškovne linije: TC1, TC2 i TC3, imaju isti nagib i zato su postavljene u međusobno paralelan položaj.

Izotroškovna linija ima sličnu ulogu u procesu donošenja odluka u firmi, kakvu ima budžetska linija tokom određivanja optimalnog potrošačevog izbora. Nagibi obe linije uslovljeni su visinom relativnih cena.

Prisutna je i jedna razlika: dok je potrošačeva budžetska linija definisana njegovim dohotkom, te je prisutan jedan vid ograničenja, firma ima mogućnost izbora visine sopstvenih troškova i, u okviru tog ograničenja, izbora optimalnog rešenja. Veći iznos troškova uslovljava pomeranje izotroškovne linije od C1 prema C2, kao i od C2 prema C3

OPTIMIZACIJA Kao što je već poznato, izokvantom su predstavljene tehnološki moguće kombinacije inputa, čijom upotrebom može biti ostvarena proizvodnja date količine gotovog proizvoda. Proizvodnja željene količine može biti realizovana posredstvom upotrebe različitih kombinacija proizvodnih činilaca. Izbor adekvatne kombinacije uslovljen je visinom troškova pojedinih, tehnološki održivih kombinacija.

OPTIMIZACIJA S tim u vezi, javlja se problem minimiziranja troškova.
Najniži nivo troškova biva ostvaren primenom kombinacije inputa koja se nalazi na izokvanti, najbližoj koordinatnom početku, dok istovremeno omogućuje ostvarenje zacrtanog cilja, vezanog za proizvodnju željene količine određenog dobra. Izotroškovna linija, u datim okolnostima, predstavlja tangentu na izokvantu.

UGAONO REŠENJE Ugaono rešenje optimalnog izbora prisutno je i u procesu minimizacije troškova. U teoriji ponašanja potrošača, ugaono rešenje nije zadovoljavalo uslov koji je ostvaren u okviru unutrašnjeg rešenja, a ogleda se u tangencijalnom položaju budžetske linije u odnosu na krivulju indiferencije.

Dijagram - Ugaono rešenje
Budući da nagib izotroškovne linije zadržava veću vrednost u odnosu na vrednost nagiba izokvante u tački A i tački B, proizvođač ima motiv da izvrši zamenu kapitala radom. Kako kombinacija E sadrži nultu količinu kapitala, to dalja zamena inputa nije moguća.

Vrednost količnika graničnog proizvoda rada i kapitala veća je od vrednosti količnika njihovih cena:
ili

Dijagram - Ugaono rešenje
Granični proizvod rada, na dinar izdatka za rad, predstavljen na Dijagramu , duž izokvante , uvek ima veću vrednost u odnosu na vrednost graničnog proizvoda kapitala, na dinar izdatka za kapital. Nakon što proizvodnja dostigne vrednost, prikazanu u tački E, dolazi do zaustavljanja daljeg kretanja, budući da, u datim okolnostima, vrednost kapitala iznosi nula, te firma, tokom proizvodnog procesa, koristi samo input rada. Tačka E postaje grafički ekvivalent ugaonog rešenja.

PROMENA CENE INPUTA Prikazani metod minimiziranja troškova može biti upotrebljavan sve dok cene inputa zadržavaju istu vrednost, čime se otvara problem minimiziranja troškova u uslovima promene cene inputa. Ukoliko dođe do sniženja nivoa cene rada, postavlja se pitanje daljeg delovanja firme koja minimizira troškove proizvodnje.

PROMENA CENE INPUTA

Firma će izvršiti zamenu inputa, čija je vrednost postala skuplja.
Promena cene rada neće se reflektovati na stepen tehnološke efikasnosti proizvodnje. Porast cene rada, pri čemu cena kapitala ima nepromenjenu vrednost, uslovljava promenu nagiba izotroškovne linije.

Nova izotroškovna linija (TC2) odražava relativno višu cenu rada, u poređenju sa izotroškovnom linijom TC1 . Prethodno ostvarena ravnoteža, predstavljena u tački A, a ostvarena putem inputa LA i LB, više ne može da obezbedi minimalne troškove, u uslovima proizvodnje željene količine proizvoda, predstavljene izokvantom Q0.

U toku porasta cene rada, firma je izvršila promenu sastava upotrebljenih inputa, smanjivši količinu rada (s obzirom da je cena ovog inputa dostigla višu vrednost), uvećavši količinu kapitala (čija je cena zadržala prvobitan nivo). Dostizanje minimalnih troškova date proizvodnje (Q0) biva ostvareno korišćenjem kombinacije inputa koja sadrži LB jedinica rada i KB jedinica kapitala.

Minimiziranje troškova u uslovima prisustva
čvrstih proporcija između inputa proizvodne funkcije Uprkos tome što je došlo do pada vrednosti cene rada, kao i do promene nagiba izotroškovne linije, to neće uzrokovati promenu ravnotežnog položaja (E), budući da nije održivo (realno) ostvarenje supstitucije između dva inputa, s obzirom na neophodnost zadržavanja čvrste proporcije među količinama inputa.

Pravac ekspanzije, koji polazi iz koordinatnog početka, krećući se kroz tačke A, B i C, predstavlja kombinacije inputa rada i kapitala, koji stoje na raspolaganju firmi, u cilju minimiziranja troškova tokom dugog vremenskog razdoblja (u dugom roku), u kojem postoji mogućnost menjanja količine oba inputa.

Dugoročna krivulja ukupnog troška odražava najniže troškove, pri različitim vrednostima obima proizvodnje.

dugoročna krivulja ukupnog troška pokazuje rast troškova, koji je ostvaren paralelno sa porastom obima, u slučaju da porast količine inputa implicira proporcionalni porast autputa.

MINIMIZIRANJE TROŠKOVA PROIZVODNJE
Krivulja potražnje za radom

Krivulja potražnje za radom

NEFLEKSIBILNOST PROIZVODNJE U KRATKOM ROKU
Kratkoročno posmatrano, firma ne raspolaže mogućnošću prilagođavanja količine kapitala, što se reflektuje na izbor kombinacije inputa pri minimiziranju troškova. U uslovima zadržavanja konstantne količine kapitala, firma ima mogućnost promene količine rada.

Cilj količine proizvodnje
U cilju proizvodnje količine Q0, firma je, u kratkom roku, izložena troškovima TC2, pri čemu zapošljava količinu rada LA u uslovima u kojima količina kapitala (K) ima nepromenjenu vrednost. Ona nema mogućnost delovanja, usmerenog na smanjenje troškova, na vraćanje istih na nivo TC1, s obzirom da u kratkom vremenskom razdoblju, nema mogućnost izbora količine kapitala KE.

Nefleksibilnost firme u kratkom roku
A-B-D ekspanzioni put firme u dugom roku; A-C u kratkom roku

KRIVULJE UKUPNIH TROŠKOVA
Dugoročna krivulja ukupnih troškova jeste pokazatelj načina promene vrednosti minimalnih ukupnih troškova, koja se odvija paralelno sa promenom obima proizvodnje, pri čemu su cene inputa konstantne. Krivulja pokazuje rast troškova u uslovima porasta proizvodnje. Ukoliko je Q = 0, dugoročni ukupni troškovi imaju istovetnu vrednost. U dugom roku, firma raspolaže mogućnošču promene količine svih inputa, kao i mogućnošću prilagođavanja veličine svojih kapaciteta, te može da, za nulti obim proizvodnje, ostvari svođenje količine oba inputa (kapitala i rada) na nultu vrednost.

TC Q Dugoročna (LRTC) i kratkoročna krivulja troškova (STC) STC C LRTC
B B A Ukoliko obim proizvodnje ima nultu vrednost, visina troškova firme, u kratkom roku, identična je visini njenih fiksnih troškova, dok, u dugom roku, vrednost ukupnih troškova iznosi nula. Za bilo koji obim proizvodnje, osim za Q1, kratkoročni ukupni troškovi veći su od dugoročnih. t r o š k o v i rK Q Q Q 1 2 o b i m p r o i z v o d nj e

DUGOROČNI PROSEČNI I GRANIČNI TROŠKOVI
Dugoročna krivulja prosečnog troška iskazuje vrednost troškova, pod uslovom da svi inputi proizvodnje poseduju varijabilne vrednosti. Dugoročna krivulja graničnog troška može da bude određena na temelju visine dugoročnog prosečnog troška. Ona iskazuje promenu ukupnih troškova, u uslovima uvećanja obima proizvodnje za jedinicu.

Granični i prosečni troškovi u dugom roku
Vrednosti graničnog i prosečnog troška izjednačene su u tački minimuma prosečnog troška - tačka A

Prosečni troškovi, ostvareni u kratkom i dugom roku
Krivulje prosečnih troškova LRAC SAC LRAC SAC 1 C SAC 3 C s C o prosečnih troškova vrednosti A D SAC 2 C l B Q Q Q Q 1 2 3 ostvareni troškovi u dugom roku

EKONOMIJA OBIMA Dugoročno, firma raspolaže mogućnošću simultane promene količina korišćenih inputa. S tim u vezi, nameće se pitanje eventualnog pozitivnog uticaja uvećanja kapaciteta firme na kretanje troškova. Ukoliko je vrednost prosečnog troška (u dugom roku) umanjena, paralelno sa porastom autputa, na scenu stupa dejstvo ekonomije obima. Nasuprot tome, ako, uporedo sa porastom količine proizvedenih dobara, visina prosečnog troška ostvaruje rast, reč je o disekonomiji obima.

EKONOMIJA OBIMA Ukoliko prinos po obimu zadržava konstantnu vrednost, visina prosečnog troška biće nepromenjena, u uslovima, u kojima dolazi do promene količine inputa. Ako firma uveća količinu autputa dva puta, i to povećanjem količine svakog upotrebljenog inputa dva puta, posledica će se manifestovati u uvećanju izdataka za istovetnu vrednost. Udvostručenje ukupnih troškova, praćeno udvostručenjem obima proizvodnje, implicira održavanje nepromenjene vrednosti prosečnog troška.

EKONOMIJA OBIMA Ukoliko je jedna od karakteristika proizvodne funkcije - opadajući prinos od obima, dugoročna krivulja troškova biće praćena disekonomijom obima. Prosečni trošak, u datim uslovima, ostvaruje rast, uporedo sa porastom vrednosti autputa. Ekonomija obima predstavlja karakteristiku krivulje troškova u dugom roku, pod uslovom da proizvodnu funkciju odlikuje rastući prinos od obima, budući da ukupni trošak ostvaruje rast sporijim tempom u odnosu na ukupni nivo autputa.

EKONOMIJA OBIMA Ekonomija obima može biti i rezultat delovanja drugih činilaca. U slučaju određenih proizvoda, troškovi istraživanja, razvoja i uvođenja katkada su visoki i bezmalo potpuno nezavisni od obima proizvodnje. Primera radi, izrada kompjuterskog programa može zahtevati izlaganje visokim troškovima. Nasuprot tome, pravljenje pojedinačnih kopija ne iziskuje visoke troškove. Broj kopija obrnuto je proporcionalan visini prosečnog troška.

EKONOMIJA OBIMA U cilju porasta produktivnosti rada, firme pribegavaju postupcima podele rada i specijalizacije radnika. Što je firma veća, to su veće i mogućnosti usavršavanja nivoa specijalizacije radnika. Uvećanje kapaciteta firme može imati i negativne posledice, manifestovane, prevashodno, pojavom disekonomije, ukoliko dođe do teškoća prilikom pokušaja da se sprovede zadovoljavajuće upravljanje uvećanim kapacitetima.

ELASTIČNOST TROŠKOVA I EKONOMIJA OBIMA
Elastičnost ukupnih troškova, u odnosu na obim proizvodnje (eTC,Q), predstavlja procentualnu promenu troškova na 1% promene obima proizvodnje:

ELASTIČNOST TROŠKOVA I EKONOMIJA OBIMA
Elastičnost troškova u odnosu na obim jednaka je odnosu graničnog i prosečnog troška. Na osnovu elastičnosti troškova, moguće je utvrditi prisustvo ekonomije, odnosno disekonomije obima: ako je eTC,Q < 1, tada je MC<AC, što podrazumeva pad vrednosti prosečnog troška, uporedo sa povećanjem obima proizvodnje, te je reč o pojavi ekonomije obima; ukoliko je eTC,Q > 1, to implicira da je MC>AC, što znači da nivo prosečnog troška ostvaruje rast, paralelno sa povećanjem obima proizvodnje, pa govorimo o prisustvu disekonomije obima; kada je eTC,Q = 1, to podrazumeva da je MC = AC, što ukazuje na održavanje konstantne vrednosti prosečnog troška, u uslovima uvećanja obima prozvodnje.

EKONOMIJA ŠIRINE Ukoliko firma proizvodi dva ili više proizvoda, to podrazumeva moguću zavisnost troškova proizvodnje jedinice proizvoda od obima proizvodnje ostalih. Ako se jedan input koristi tokom proizvodnje oba proizvoda, reč je o vezanim proizvodima. Pozitivni efekti objedinjene proizvodnje dva proizvoda ponekad se ogledaju u izlaganju firme nižim troškovima, u odnosu na one, nastale tokom razdvojenog procesa proizvodnje.

EKONOMIJA ŠIRINE Ukoliko postoji mogućnost realizovanja proizvodnje dva proizvoda (Q1, Q2) uz niže troškove objedinjene proizvodnje, dolazi do ispoljavanja efekata ekonomije širine. Za njeno određivanje, koristi se sledeći pokazatelj: TC(Q1,0) - trošak proizvodnje proizvoda Q1 TC(0,Q2) - trošak proizvodnje proizvoda Q2 C(Q1,Q2) - troškovi objedinjene proizvodnje oba proizvoda

EKONOMIJA ŠIRINE Prisustvo ekonomije, odnosno disekonomije širine, postavlja pred istraživače imperativ empirijskog istraživanja. Na početku, neophodno je prikupiti podatke na osnovu kojih je moguće započeti proces analize. Konačani cilj ovih aktivnosti ogleda se u adekvatnom korišćenju prednosti, koje nudi ekonomija širine, te izbegavanju nepotrebnih uvećanja troškova, usled disekonomije širine.

Krivulja transformacije je pokazatelj različitih kombinacija dva proizvoda, koje mogu biti proizvedene korišćenjem date, fiksne količine inputa. Ona ukazuje na pogodnosti objedinjene proizvodnje proizvoda X i Y.

PRIHODI FIRME

MODALITETI PRIHODA U USLOVIMA KONKURENCIJE
Ukupni prihod firme, koji je realizovan putem prodaje određene količine robe po ostvarenoj tržišnoj ceni, predstavlja proizvod količine i cene pomenute robe: TR = q x P

Vrednost prosečnog prihoda predstavlja količnik ukupnog prihoda i količine prodate robe, iskazujući prihod po jedinici prodate robe. Prosečni prihod jednak je ostvarenoj tržišnoj ceni:

Granični prihod predstavlja rezultat odnosa porasta ukupnog prihoda, na jednoj, i porasta količine prodate robe, na drugoj strani Vrednosti graničnog prihoda može se doći izračunavanjem razlike između n-tog i prethodnog ukupnog prihoda:

a) b) Funkcije prihoda firme na kompetitivnom tržištu
a) cena, prosečni i granični prihod; b) funkcija ukupnog prihoda R TR R a) b) cena, prosečni i granični prihod funkcija ukupnog prihoda P = AR=MR q q

PRIHOD FIRME U MONOPOLSKIM USLOVIMA
Zauzimanjem monopolske pozicije, firmi je otvorena mogućnost kreiranja politike cena, kao i politike u odnosu na veličinu autputa, odnosno - politike obima proizvodnje. Firma koja ima monopol na tržištu, može da bude motivisana da realizuje rast visine cena robe, koju prodaje na tržištu, kako bi postigla uvećanje profita. Visok rast cena može delovati na nivoe potražnje i prodaje, u pravcu njihovog smanjenja, što će usloviti slabljenje efekata smanjenja potražnje u odnosu na efekat porasta cena.

Krivulje prihoda monopoliste
„stepenice” označavaju povećanje ukupnog prihoda za svaku novu jedinicu prodaje robe Krivulja MR, označena isprekidanim crtama, zapravo je dobijena izravnavanjem „stepenica” u delu povećanja vrednosti MR i ima dva puta oštriji nagib u odnosu na krivulju potražnje. Granični prihod (MR) od samog početka beleži pad ispod nivoa cene, dostižući negativnu vrednost u trenutku kada krivulja potražnje (DD) postane neelastična.

Efekti elastičnosti potražnje
d P a) d d b) c) Є > 1 Є = 1 Є < 1 p p p P 1 B B B d P d 2 A A d A q q q Vrednost dobitka (A) Vrednost gubitka (B)

Kad je reč o uticaju elastičnosti potražnje, na osnovu svega navedenog, možemo izvesti sledeće zaključke: ukupni prihod dostiže najvišu vrednost ukoliko je potražnja jedinično elastična; ako je potražnja elastična, povećanje nivoa cena uzrokuje udaljavanje ukupnog prihoda od njegovog maksimuma; ukoliko je potražnja neelastična, povećanje cena robe predstavlja adekvatan potez firme i na taj način deluje u pravcu ostvarenja maksimuma ukupnog prihoda.

PROFIT KAO CILJ PRIVREĐIVANJA
Vrednost ukupnog profita predstavlja razliku između ukupnog prihoda i ukupnih troškova: TP = TR−TC U navedenoj formuli može biti izvršena supstitucija vrednosti TR, relacijom TR = P · q, što implicira sledeću jednakost: TP = P · q − TC. Ukoliko preduzeće želi da maksimizira svoj profit, ono mora da pronađe vrednost ravnoteže cene P i količine Q, čiji proizvod, umanjen za iznos ukupnih troškova, daje najveću razliku.

KLASIFIKACIJA TROŠKOVA
Eksplicitni troškovi (explicite costs) nastaju tokom analiziranog perioda koji, uglavnom, iznosi godinu dana, Troškovi postojanih (trajnih) ulaganja (stock costs) predstavljaju utroške kapitala i kapitalnih dobara Tekući troškovi (slow costs) predstavljaju troškove proizvodnje, ostvarene u tekućoj godini

Jedna od bazičnih podela troškova proizvodnje vezana je za podelu troškova na troškove trajnih i troškove tekućih ulaganja. Između tekućih i eksplicitnih troškova postoji tesna povezanost. Najveći deo tekućih troškova ubraja se u kategoriju eksplicitnih troškova, pri čemu izuzetak predstavlja amortizacija, budući da se, u datoj godini, ne pojavljuju eksplicitno amortizovani troškovi trajnih ulaganja, u obliku isplata ili računa.

Računovodstveni troškovi predstavljaju onu grupu troškova, ostvarenih u tekućoj godini, čija se vrednost može iskazati i predstaviti posredstvom računovodstvenog metoda. Reč je o eksplicitnim troškovima i onom delu implicitnih troškova, koji mogu biti prikazani pomoću unutrašnjih obračuna (npr., amortizacija opreme).

Ekonomski troškovi proizvodnje, odnosno alternativni troškovi (opportunity costs) predstavljaju zamišljenu nominalnu sumu eksplicitnih i implicitnih ukupnih troškova proizvodnje, koju ostvaruje određena firma. Ovaj zbir ukupnih troškova uključuje, pored računovodstvenih, i troškove normalnih, uobičajenih prinosa faktora proizvodnje. Alternativni troškovi predstavljaju izgubljeni prinos mogućnosti, koje moraju biti „žrtvovane”, u cilju realizacije odabrane proizvodne alternative.

OBLICI PROFITA Normalan profit (normal profit) predstavlja čist prihod, realizovan u određenoj sferi proizvodnje, odnosno privrednoj delatnosti, koji, uz uobičajena ulaganja, može ostvariti svaki preduzetnik. Prilikom prikazivanja računovodstvenog rezultata, tj. određenih njegovih stavki, normalan profit predstavlja integralni deo alternativnih troškova u ekonomskim kalkulacijama.

OBLICI PROFITA Računovodstveni profit predstavlja razliku između sume računovodstvenih prihoda i troškova (TR−TC), obuhvatajući zbir normalnog i ekonomskog profita. Ukoliko suma prihoda nadmašuje sumu troškova, odnosno - ako važi relacija TR>TC, firma ostvaruje dobit.

OBLICI PROFITA Ekonomski profit (economisc profit) ostvaren je ukoliko suma prihoda, koju ostvaruje firma, premašuje sumu alternativnih troškova, odnosno - kada je realizovani profit veći od normalnog. Ukupni profit (total profit), označen simbolom TП, predstavlja razliku između ukupnih prihoda i ukupnih ekonomskih troškova proizvodnje

U mikroekonomskim modelima razlikuju se tri funkcije profita: funkcija ukupnog, prosečnog i marginalnog profita. Funkcija ukupnog profita, TП (total profit) definisana je razlikom između funkcije ukupnih prihoda i funkcije ukupnih troškova: TП=TR-TC. Funkcija prosečnog profita, AП (average profit), predstavlja alikvotni deo ukupnog ili ekonomskog profita po jedinici inputa:

Maksimizacija profita monopoliste

SKALA I KRIVULJA PONUDE, FUNKCIJA PONUDE
U mikroekonomskoj terminologiji, termini „kategorija proizvodnje” i „kategorija ponude” najčešće predstavljaju sinonime Pojam „ponuda” podrazumeva količinu određenog proizvoda, proizvedenu od strane preduzetnika, u cilju da bude prodata na tržištu, po ceni, formiranoj saglasno konkretnim uslovima funkcionisanja tržišnog mehanizma

ZAKON PONUDE (Cournot)
Ideju o kvantitativnom izražavanju odnosa između ponuđene količine određene robe i nivoa njene tržišne cene prvi je realizovao Kurno, empirijski utvrdivši pomenutu funkcionalnu zavisnost. S = f(P), ukoliko je derivacija po ceni: f ’(P)>0. Reč je i o zakonu ponude, koji podrazumeva direktnu i pozitivnu relaciju između ponuđene količine određene robe, na jednoj, i nivoa njene tržišne cene, na drugoj strani.

ZAKON PONUDE (Cournot)
Reakcije ponude na promenu tržišne cene, saglasno izraženoj zakonitosti, moraju biti analizirane uzimajući u obzir vremensku dimenziju; stoga je u teoriji mikroekonomije prisutna jasna razlika između reakcija ponude, u zavisnosti od toga da li je tržišna cena definisana trenutno, kratkoročno ili dugoročno. Neretko nisu prisutne mogućnosti za trenutno adaptiranje ponude na tržišnu cenu; kada je reč o kratkom roku, otvorena je mogućnost delimičnih korekcija, dok se dugoročno mogu sprovoditi značajne izmene cena.

Individualna i celokupna ponuda

FAKTORI, KOJI UTIČU NA VOLUMEN PONUDE
Značaj visine cene u procesu određivanja volumena ponude U uslovima koji podrazumevaju rast cena, firma je motivisana da nudi veću količinu robe, ukoliko to deluje podsticajno na uvećanje profita Pored tržišne cene, na kreiranje ponude firme utiču i drugi činioci: troškovi poslovanja, proizvodna tehnologija, cene inputa, cene supstituta proizvodnje, organizacija tržišta, porezi, subvencije i očekivane buduće promene vrednosti relativnih cena...

U uslovima varijacije potražnje, pri čemu ponuda ostaje nepromenjena, uticaj na cenu je obrnut u odnosu na uticaj, izvršen na ponudu. Funkcionalna zavisnost cene od ponude i potražnje predstavlja zavisnost cene od celokupne ponude i potražnje.

ADAPTIVNOST PONUDE U ODNOSU NA VREME I COBVEB TEOREMA
Oscilacije, koje odlikuju nivo cena, nužno utiču na diferenciranje njihovog kretanja, na osnovu kriterijuma vremena. Samim tim razlikujemo dugoročne promene cena (istorijske, sekularne) i kratkoročne promene cena (dnevne, sezonske). Ovaj aspekt analize je neophodan, kako bi, posredstvom tumačenja fenomena kretanja cena, bio predstavljen odnos između ponude i potražnje, a ne obrnuto.

Grafičko predstavljanje iskazuje pomenuto prilagođavanje ponude, u skladu sa vremenom i različitim uglom nagiba krivulje ponude, tako da je: Sk - krivulja vrlo kratkog roka, Ss - je krivulja ponude kratkog roka, Sd - krivulja ponude dugog roka.

Cobveb teorema Odnos između tržišne cene i ponuđene tržišne količine može biti u nesaglasju, čiji je stepen manji ili veći (u kontekstu približavanja ili udaljavanja od ravnotežne količine), što uslovljava pojavu cikličnih oscilacija cena i proizvedenih količina.

ELASTIČNOST PONUDE I REGRESIVNA KRIVULJA PONUDE
Jedan od značajnih ciljeva mikroekonomske analize predstavlja kvantitativno izražavanje intenziteta promene volumena ponuđene količine određene robe, imajući u vidu promenu njene cene. U tu svrhu, koristi se indikator, poznat kao koeficijent elastičnosti ponude:

ELASTIČNOST PONUDE I REGRESIVNA KRIVULJA PONUDE
Koeficijent elastičnosti ponude može biti veći, jednak ili manji od 1. Jedinična elastičnost predstavlja srazmernu (proporcionalnu) procentualnu promenu ponude, imajući u vidu promenu cene te robe, što podrazumeva da 1% promene cene implicira 1% promene ponude (u pravcu cena). Ukoliko je vrednost koeficijenta elastičnosti cene ponude veća od 1, smatra se da je ponuda relativno elastična i, u tom slučaju, vrednost rasta ponude nadmašuje vrednost rasta cene te robe

Oblik krivulje ponude obeležen je generalno pozitivnim odnosom između nivoa tržišne cene, na jednoj, i ponuđene količine, na drugoj strani. Kao i većina pravila, i ovo poznaje izuzetke. Reč je o situaciji, u kojoj odnos između tržišne cene i ponuđene količine određene robe (autputa) ima negativnu korelaciju, što je na Dijagramu b) prikazano funkcijom ponude, čiji je nagib negativan.

TEORIJA POTRAŽNJE

POTRAŽNJA Dva najznačajnija parametra definisanja, kako reprodukcione, tako i investicione potrošnje, jesu potrošači i novčana sredstva, namenjena kupovini robe, odnosno proizvoda i usluga, od strane potrošača. Potražnja za određenom vrstom robe, na određenom tržištu i u datom periodu, definisana je kao količina robe, koju su kupci spremni da kupe po odgovarajućim cenama, odnosno kao spremnost kupaca da nabave određenu količinu robe, čija je cena već formirana. Visina pomenute cene značajno će uticati na količinu kupljene robe.

POTRAŽNJA U mikroekonomskoj teoriji definisani su sledeći oblici potražnje: individualna; agregatna; potencijalna; i efektivna.

POTRAŽNJA Individualna potražnja može biti određen na dva načina: naturalno i novčano. Prvi način određivanja individualne potražnje za polazište ima tezu da individualnu potražnju čini određena količina robe (dobra), koju određeno lice hoće i može da kupi po definisanoj ceni i uz određeni nivo kvaliteta

POTRAŽNJA Prema novčanoj definiciji, individualna potražnja podrazumeva izvesnu sumu novca, namenjenu kupovini izvesne količine robe (dobra), od strane određenog lica.

POTRAŽNJA Agregatna potražnja predstavlja zbir svih individualnih potražnji. Nivo agregatne potražnje uslovljen je sledećim činiocima: kretanjem društvenog proizvoda, raspodelom istog, kao i sklonošću učesnika u tržišnom procesu da troše, odnosno štede, pri čemu marginalne veličine ovih sklonosti imaju najveći značaj.

POTRAŽNJA Marginalna sklonost potrošnji predstavlja deo dodatnog dohotka, namenjenog potrošnji, od strane potrošača; Ovu vrednost čini, procentualno iskazan odnos između potrošnje i dodatnog dohotka. Ilustracije radi, ukoliko vrednost dohotka, u odnosu na početnih 100, dostigne 120 novčanih jedinica, pri čemu vrednost potrošnje beleži rast u iznosu od 15 jedinica, rezultat je sledeći: MSP = DP/DD = 15/20 = 0,75 što podrazumeva da je 75% dodatnog dohotka usmereno na dodatnu potrošnju.

POTRAŽNJA Latentna potražnja predstavlja oblik potražnje koji nema pokriće u novcu. Vid potražnje, poznat pod sintagmom „potencijalna potražnja”, determinisan je potrebama i preferencijama. Efektivna potražnja u prvom redu, iskazuje potražnju u čijem je kretanju ključni činilac oličen u tržišnim cenama i količini novca kojom potrošači raspolažu. Efektivna potražnja nije a priori ekvivalentna platežno održivoj potražnji, pa ovaj podatak treba uzeti u obzir prilikom analize fenomena potražnje.

POTRAŽNJA Na osnovu kriterijuma namene, izvršena je klasifikacija potražnje na potražnju za sredstvima za proizvodnju i potražnju za potrošnim dobrima. Potražnja za faktorima proizvodnje predstavlja oblik izvedene potražnje, budući da nije određena zahtevima nosilaca pomenute potražnje da, posredstvom kupljenih dobara, ostvare direktnu realizaciju sopstvenih potreba.

POTRAŽNJA U kontekstu potreba, realizovanih posredstvom potrošnje, izvršena je podela sredstava potrošnje, kao i podela potražnje na: nužna dobra luksuzna dobra i trajna dobra.

POTRAŽNJA Terminom „nužna dobra” označen je skup predmeta široke potrošnje, posredstvom kojih se ostvaruje zadovoljenje tzv. fundamentalnih potrba. Luksuzna dobra su ona dobra pomoću kojih se realizuju zahtevi i očekivanja pojedinaca, koji, u datom društveno ekonomskom kontekstu, prevazilaze granice društveno potrebnog. Trajna dobra predstavljaju dobra koja su uključena u proces potrošnje tokom dužeg vremenskog perioda (nameštaj, prevozno sredstvo, aparati namenjeni upotrebi u domaćinstvu).

Kurno-Maršalov zakon potražnje
Kretanje tražene količine robe, na jednoj, i cene, na drugoj strani, odvija se u suprotnim smerovima, te da nivo potražnje poseduje odliku funkcionalne zavisnosti od visine cene. Paralelno sa rastom količine određene robe u prodaji, odvija se proces sniženja cene iste. S tim u vezi, izvodimo zaključak da, ukoliko je zabeležen pad vrednosti cena, raste vrednost potraživanih količina, i vice versa. Inverzni oblik ove funkcije predstavljen je na sledeći način: Cx = f(tx)

Krivulja potražnje predstavlja geometrijski izraz funkcionalnih odnosa između tržišnih cena i traženih količina robe. U ekonomskoj teoriji uglavnom se koriste krivulje potražnje, koje zauzimaju konveksan položaj u odnosu na koordinate

POJAM GRANIČNE KORISNOSTI
Polazište teorije granične korisnosti vezano je za hipotezu, po kojoj svaki proizvod, kupljen od strane potrošača, istom donosi izvesni oblik koristi ili satisfakcije. U suprotnom, kupac se ne bi odlučivao za kupovinu pomenutog proizvoda. Prva jedinica količine kupljenog proizvoda verovatno će svakom potrošaču doneti najveći stepen korisnosti, budući da ona najintenzivnije podmiruje potrebu potrošača.

PRVI GOSENOV ZAKON MARGINALNE KORISNOSTI
Zasnovan je na pretpostavci o opadajućoj tendenciji uživanja od strane potrošača, usled zasićenosti potreba. Korisnost nekog dobra, opada do tačke zasićenosti, kada je korisnost jednaka nuli. Ukupna korisnost se povećava do određene tačke zasićenosti, sa svakim povećanjem količine, ali po opadajućoj stopi. Nakon toga, uslediće smanjenje korisnosti, uporedo sa svakim povećanjem količine.

DRUGI GOSENOV ZAKON MARGINALNE KORISNOSTI
Drugi Gosenov zakon podrazumeva da će ekonomski subjekt, u situaciji u kojoj raspolaže robom ili dobrom, kojim može zadovoljiti različite potrebe, najpre pristupiti zadovoljenju primarnih potreba, zatim sekundarnih, pa tercijalnih, itd. Ekonomski subjekt će, u cilju optimalnog zadovoljenja svih svojih potreba, ekonomsko dobro, kojim raspolaže, rasporediti na način koji omogućava izjednačavanje granične korisnosti pomenutog dobra u svakom obliku upotrebe istog.

Ukupna korisnost Saturacija Ukupna količina Granična korisnost
30 Granična korisnost Količina 6 10 Granična korisnost

U literaturi, u kojoj su prezentovana marginalistička gledišta, prisutna je razlika između pojmova kardinalne i ordinalne korisnosti. Kardinalna korisnost je, nasuprot ordinalnoj, merljiva. U slučaju kardinalne korisnosti, moguće je pronaći jedinicu mere, dok to nije ostvarivo u drugom slučaju. Kada je reč o ordinalnoj korisnosti, može se zaključiti da je jedno dobro u većoj ili manjoj meri korisno u odnosu na drugo; ipak, nije moguće precizno odrediti iznos te manje, odnosno veće korisnosti. Teorija granične korisnosti izgrađena je na elementima kardinalne korisnosti, dok je teorija indiferencije, kao i teorija otkrivene preferencije, utemeljena na elementima ordinalne korisnosti.

TEORIJA INDIFERENCIJE
Pareto polazi od činjenice da ukupna i marginalna korisnost predstavljaju kvalitet, koji ne može biti neposredno merljiv i izražen u apsolutnim iznosima. Međutim, taj sadržaj, odnosno datu veličinu, moguće je odrediti kao manju ili veću u odnosu na neku drugu veličinu, ili jednaku njoj. Korisnost dobra x veća je, manja ili jednaka korisnosti dobra y i nije moguće izmeriti korisnost pojedinih dobara u apsolutnim iznosima. Pareto tvrdi da je moguće da potrošači, svojim izborom, načine preferenciju jednog dobra u odnosu na drugo.

• • • Y Linije indiferencije – jednake korisnosti Budžetske linije X
X Krivulje indiferencije na Dijagramu imaju tri svojstva: negativan nagib (opadaju sleva udesno); 2. konveksan položaj u odnosu na koordinatni početak; 3. nikada se ne seku međusobno;

Na Dijagramu tačke A, B i C predstavljaju tri različite korisnosti, s obzirom da se nalaze na različitim krivuljama indiferencije. Preciznije, potrošač preferira situaciju, predstavljenu tačkom B, u odnosu na A, koja je, desno od tačke C, u većoj meri udaljena od koordinatnog početka, nego što je to krivulja K. Ukoliko se uporede situacije D i E, tada je E preferirano u odnosu na D, s obzirom da se nalazi na krivulji koja je levo od tačke C, u većoj meri udaljena od koordinatnog početka. Saglasno definiciji, A=E; navedene preferencije postaju logički neodržive.

U okolnostima savršene supstitucije, potrošač zauzima poziciju indiferentnosti, ukoliko je, po konstitutivnoj stopi, izvršena zamena proizvoda X proizvodom Y. Zakon savršene komplementarnosti ostvaren je ukoliko potrošač koristi proizvode X i Y samo pod uslovom da su raspoloživi u određenoj razmeri.

savršenih komplemenata
Y kriva indiferencije negativnog naboja koja beleži opadajuću graničnu stopu supstitucije kriva indiferencije savršenih komplemenata A U3 Δy B U1 Δx kriva indiferencije savršenih supstituta U2 X

BUDŽETSKA LINIJA Budžetska linija predstavlja ograničenje potrošačevog izbora, budući da su potrošaču dostupne one količine dobra X i Y , koje odgovaraju pozitivnim vrednostima X i Y, te ispunjavaju uslov: pxx + pyy<I (pripadaju trouglu OAE). Ukoliko je potrošačev dohodak viši, utoliko on ima mogućnost da kupi veću količinu proizvoda Y, pri čemu su cene proizvoda X i Y niže.

Potrošač može kupiti i veću količinu proizvoda Y i ukoliko kupi manju količinu proizvoda X.
Ako troši dohodak samo na kupovinu proizvoda X (Y=0), potrošač može da kupi količinu I/Px. Nasuprot tome, ako ne kupuje proizvod Y (X=0), količina proizvoda Y, koju može da kupi, jednaka je I/Py. Nagib budžetske linije iznosi: U literaturi iz oblasti mikroekonomije ponekad se naziva graničnom stopom transformacije. Nagib budžetske linije ekvivalentan je negativnom odnosu cena proizvoda X i Y. Pomenuti nagib je pokazatelj stope, po kojoj je moguće izvršiti supstituciju dobara, pri čemu će ukupan iznos izdataka za njihovu nabavku ostati nepromenjen.

Optimizacija korisnosti potrošača
Y A tačka potrošačke ravnoteže D budžetska linija C y* E F U2 U1 U0,1,2 Krivulje indiferencije U0 X* X Optimalna kombinacija ostvarena je u slučaju poklapanja datih razmera u tački dodira budžetske linije i odgovarajuće krivulje indiferentnosti

OTKRIVENE PREFERENCIJE
Činioci, posredstvom kojih je određen (definisan) optimalni potrošačev izbor, jesu, kao što je već poznato, krivulje indiferencije i budžetsko ograničenje. Ideja otkrivanja preferencija za polazište ima obrnut redosled. Ukoliko su izbori, načinjeni od strane potrošača, poznati, pristupa se pokušaju identifikovanja njihovih preferencija. Zasluga za uvođenje pojma otkrivenih preferencija u mikroekonomsku analizu pripada Samuelson-u .

Otkrivene preferencije
budžetsko ograničenje a) b) Y Y Z Z 1 1 k k – “više je bolje” A A B Z Z 2 2 B m C m BL m BL 1 1 X X početna pozicija budžetske linije

Identifikacija krivulje indiferencije
Y Nova budžetska linija ograničenja uslovila je novi izbor potrošačke korpe – tačka D Z 1 E D A G F Z 2 B C BL BL 2 3 X Sužavanje zona z1 i z2 ostvareno je analizom ravnotežnog položaja u uslovima novih ograničenja budžetske linije BL2 BL3

Nakon pojavljivanja teorije otkrivenih preferencija, javilo se očekivanje da bi ona mogla biti upotrebljena u postupku provere teorije ponašanja potrošača, kao i provere doslednosti odluka, donetih od strane pojedinca, te provere održivosti pretpostavki, na kojima je zasnovana pomenuta teorija. Ipak, istraživanja su pokazala da, na pitanje ponašanja potrošača, ekonomska teorija još uvek nije dala potpun odgovor.

Tokom istraživanja novijeg datuma, neretko su korišćeni eksperimenti, u cilju ispitivanja relevantnosti temeljnih hipoteza teorije potrošačevog izbora, pa i same pretpostavke o racionalnom ponašanju, pri čemu se javljaju i novi pristupi, koji ističu značaj psiholoških činilaca u ponašanju potrošača. Ovo delovanje je nemoguće potpuno uspešno predvideti, ukoliko potrošači donose odluke u uslovima neizvesnosti.

POTROŠAČEV IZBOR I POTRAŽNJA
Kao što je već poznato, u uslovima koji podrazumevaju poštovanje datog redosleda prioriteta, te zadržavanje visine dohotka i tržišnih cena na nivou prvobitne vrednosti, čime ovi ostaju nepromenjeni, potrošač (kupac) ostvaruje maksimalnu korisnost, ukoliko važi jednakost MRS = px / py i ako je kupac potrošio celokupan iznos svog dohotka.

POTROŠAČEV IZBOR I POTRAŽNJA
Promene parametara, koji ne ostvaruju neposrednu vezanost za preferencije potrošača (I, px , py) deluju u pravcu promene strukture ravnotežne korpe. Nameće se razmaatranje dva pitanja: (1) upliv promena potrošačevog dohotka na njegov izbor; (2) upliv promena cena dobara na odluke potrošača.

UTICAJ PROMENA VISINE DOHOTKA NA POTROŠAČEV IZBOR
Povezivanjem tačaka, kojima su predstavljene kombinacije dobara na mapi indiferentnosti, koje, u određenim uslovima, deluju u pravcu maksimiziranja korisnosti potrošača, formirana je tzv. krivulja dohotka i potrošnje (ICC). Na liniji ove krivulje nalaze se tačke različitih kombinacija dobara, kojima je predstavljen optimalni potrošačev izbor, u uslovima koji podrazumevaju različite nivoe dohotka potrošača, pri čemu su cene dobara nepromenjene.

/PY /PY /PY b) I2 I2 /Py A2 a) I1 /Py I1 C ICC C I0 /Py ICC I0 B B A A
potrošač povećava obim potrošnje b) I2 I2 /Py potrošač smanjuje obim potrošnje A2 a) /PY I1 /Py I1 C /PY ICC C I0 /Py ICC I0 /PY B B A A I0 I1 /Px I2 /Px /Px X I0 /Px I1 /Px I2 /Px X I2 C’ C’ c) d) B’ I1 B’ potrošač povećava obim potrošnje Engelova krivulja normalnih dobara Engelova krivulja inferiornih dobara I0 A’ A’ X X0 X1 X2 X2 X0 X1 X

Analizom predhodnog Dijagrama dolazimo do saznanja da se inferioran karakter proizvoda manifestuje samo u određenom intervalu ili zoni vrednosti dohotka potrošača. Ukoliko određeno dobro ispoljava inferioran karakter na svim nivoima dohotka, ono ne može ući u sastav potrošačke korpe, dakle njegova potrošnja jednaka je nuli. S tim u vezi, može se zaključiti i da se, ukoliko je reč o istom modelu, koji podrazumeva dva proizvoda, oba dobra se ne mogu istovremeno nalaziti u inferiornom položaju, budući da bi, uporedo sa rastom dohotka, došlo do pada nivoa potrošnje oba proizvoda. Uticaj promena dohotka potrošača na njegov izbor predstavljen je krivuljama dohotka i potrošnje.

a) b) Oblici Engelove krivulje normalnih dobara Engelova krivulja
luksuznih dobara I Engelova krivulja I a) b) I I 2 2 I I 1 1 I I X X X X X X X X 1 2 2 1 Brži tempo rasta potražnje za proizvodom X

UTICAJ PROMENA CENA NA ODLUKE POTROŠAČA O IZBORU
Osnovni cilj istraživanja, u oblasti teorije ponašanja potrošača, predstavlja otkrivanje zakonitosti potražnje. Individualna krivulja potražnje jeste pokazatelj obima potražnje potrošača za određenom vrstom dobara, u funkciji cene datog proizvoda.

a) b) Derivacija krivulje pojedinačne potražnje iz PCC krivulje Y PCC
formirana krivulja odnosa cene i potrošnje usled različitih cena proizvoda X (X1, X2 i X3) Derivacija krivulje pojedinačne potražnje iz PCC krivulje Y PCC a) I0 / Py A • • B • C Potrošački minimum visina cene proizvoda I0 /Px2 I0 /Px1 I0 /Px0 Px Tražene količine proizvoda X Px2 • C' b) Px1 • B' Px0 A' d' d' dd X2 X1 X0 X visina cene potražnje

CENOVNI PARADOKSI Krivulja potražnje ne mora uvek imati opadajući oblik. U određenim okolnostima, rast cena uslovljava povećanje obima potražnje za određenim proizvodom, i vice versa. To podrazumeva, i u ovoj oblasti, prisustvo izuzetaka, od kojih su u literaturi najčešće navođeni: 1) kvalitativno dejstvo (“veća cena kvalitetniji proizvod”); 2) spekulativno dejstvo (proizvodi sa postojanim nivoom kvaliteta); 3) Veblenov efekat (snobovsko dejstvo); 4) Gifenov paradoks (prisutan u procesu formiranja potražnje za inferiornim dobrima a porast cena tih dobara predstavlja opterećenje budđeta domaćinstva – npr. Poskupljenje hleba) .

UTICAJ PROMENA CENA NA ZAMENLJIVOST DOBARA I DOHOTKE POTROŠAČA
Ovaj efekat podrazumeva promenu količine prodatih dobara, nastalu isključivo usled promena visine cena datih proizvoda, pri čemu su ostali uslovi nepromenjeni. Dejstvo promene cene jednog proizvoda, koje se ogleda u povećanju obima potrošnje relativno jeftinijeg proizvoda, smanjujući, uporedo sa tim, obim potrošnje proizvoda koji su relativno skuplji, u teoriji mikroekonomije poznato je kao supstituciono dejstvo (supstitucioni efekat).

krivulja cene i potrošnjekoja nastaje pomeranjem tačke iz položaja A u
položaj B Y I PCC A Složena potrošačka korpa- osa Y B X I /P X 1 X1 X* I /P X X0 Ukupni cenovni efekat

U teoriji mikroekonomije prisutna su kontraverzna shvatanja, koja zastupa Hiks, na jednoj, odnosno Slutski, na drugoj strani. Hiks tvrdi da je realni dohodak potrošača pokazatelj ostvarenog nivoa korisnosti potrošača, te da dejstvo izvesne promene neće uticati na visinu realnog dohotka potrošača, sve dok se on nalazi na jednoj, datoj krivulji indiferentnosti. Slutski (Slutsky) tvrdi da će visina realnog dohotka potrošača zadržati prvobitnu (nepromenjenu) vrednost, ukoliko on, u oba slučaja, može da kupi određenu potrošačku korpu, odnosno, ako može da kupi istovetnu kombinaciju dobara. Tumačenja u okviru savremene ekonomske teorije bliža su hipotezi Slutskog.

PONAŠANJE POTROŠAČA I FUNKCIJA POTRAŽNJE
Jedan od osnovnih ciljeva analize ponašanja potrošača vezan je iznalaženje zakonitosti potražnje za pojedinim vrstama potrošnih dobara. Teorija ekonomije je, pak, u većoj meri orijentisana na istraživanje ukupne i istovremene reakcije svih potrošača određenih proizvoda na promene uslova tržišnog delovanja. S tim u vezi, javlja se potreba za definisanjem i konstituisanjem fenomena ukupne tržišne potražnje, na temelju individualnih potražnji.

Iznosi pojedinačne i tržišne potražnje za proizvodom X
Cena u novčanim jedinicama Visina potražnje u jedinicama proizvoda Potrošači Ukupno A B C D 1 50 40 30 20 140 2 25 19 114 3 18 86 4 15 13 17 70 5 14 16 63 6 11 54 7 10 12 9 45 8 39 33 28 Na Tabeli predstavljeni su potrošači A, B, C, D, korisnici proizvoda X. Određena je vrednost njihove individualne i zbirne potražnje, pri čemu cena posmatranog proizvoda X beleži različite vrednosti.

Pojedinačne krivulje potražnje (A, B, C, D) ,
i krivulja tržišne potražnje (E) Krivulja tržišne potražnje za određenom vrstom proizvoda definisana sledećim činiocima: visinom njihove tržišne cene, visinom dohodaka potrošača, rangiranjem prioriteta ili sistemom preferencija, ali i drugim faktorima (reklame, izdaci za promocije).

Funkcija potražnje algebarski je iskazana na sledeći način:
Px...Pz označena visina cena proizvoda, dok je simbolom Ii iskazana visina dohotka potrošača i. Simbol N predstavlja broj potrošača pomenutog proizvoda na tržištu, a t - ostale činioce.

ELASTIČNOST POTRAŽNJE I NJENI MODALITETI
Najčešće su analizirani sledeći modaliteti elastičnosti potražnje: 1) cenovna elastičnost potražnje; 2) dohodovna elastičnost potražnje; 3) unakrsna elastičnost potražnje; i 4) elastičnost potražnje u odnosu na ostale činioce (troškove kamata, izdatke za reklamu, promocione izdatke).

Procentualna promena potražnje, nastala usled procentualne promene jedne nezavisne promenljive, predstavlja elastičnost potražnje u odnosu na dati faktor Δx - relativna promena potražnje za proizvodom X, Δy - relativna promena odabrane nezavisne promenljive i.

ELASTIČNOST POTRAŽNJE
U istraživanju fenomena elastičnosti potražnje, naročit značaj imaju tri vrste elastičnosti. Cenovna elastičnost potražnje: Dohodovna elastičnost potražnje: Unakrsna cenovna elastičnost potražnje:

Cenovna elastičnost potražnje
Ova vrsta elastičnosti potražnje predstavlja iskaz procentualne promene potražnje za određenom vrstom proizvoda, ukoliko je cena proizvoda izmenjena za 1%, pri čemu je cena ostalih proizvoda, kao i visina raspoloživog dohotka potrošača konstantna. U najvećem broju slučajeva, cenovna elastičnost potražnje ima negativnu vrednost, budući da rast cena proizvoda uzrokuje smanjenje obima potražnje za pomenutim proizvodom, i vice versa - pad cena proizvoda, načelno posmatrano, implicira rast nivoa potražnje.

a) b) d) c) D P P a) Funkcija potražnje uz εp=∞
x x │ε│ = ∞ a) Funkcija potražnje iz εp-0 D D │ ε │= 0 D X X P P x Funkcija potražnje uz ε = 1 Elastičnost linearne krivulje potražnje D x d) 200 c) │ε│= ∞ px │ε│>1 │ε│= 1 100 D S A │ε│<1 50 │ε│= 0 Z X X 20 10

Ukupna vrednost potrošačevog
dohotka Io I TAČKA OPTIMALNOG IZBORA POTROŠAČA I0 Ukupni izdatak na proizvode x POTROŠAČ KUPUJE PROIZVOD Xo A Z0 U0 Ukupni izdatak na ostale proizvode X0 I0 / Pxo X

I I I (1) (2) (3) I0 I0 I0 B Z1 A A B Z0 Z0 =Z1 A U1 B U1 Z0 U0 U0 U0
PCC B Z1 A A B PCC Z0 Z0 =Z1 A U1 B U1 Z0 PCC U0 U0 U0 U1 X I0 /Px0 I0 /Px1 I0 /Px0 X I0 /Px0 X I0 /Px1 I0 /Px1 d Px Px Px d d A’ A’ A’ Px0 Px0 Px0 B’ B’ B’ Px1 Px1 d Px1 d d X X X X0 X1 X0 X1 X0 X1

Tri primera povezanosti između cenovne elastičnosti potražnje i potrošnje (PCC).

FAKTORI CENOVNE ELASTIČNOSTI POTRAŽNJE
Izračunavanje stvarnih veličina koeficijenata elastičnosti predstavlja složen i skup proces. Iz tih razloga, najčešće se pribegava utvrđivanju procena vrednosti cenovne elastičnosti potražnje za određenim proizvodom; vrši se procena dejstava sledećih elemenata: postojanja supstituta, međusobnih odnosa cena supstituta, dužine raspoloživog vremenskog perioda, visine učešća ukupnih izdataka potrošača za kupovinu datog proizvoda, u odnosu na njegov ukupni dohodak.

1. Postojanje supstituta
Cenovna elastičnost je utoliko veća, ukoliko je širi spektar mogućih supstituta određenih proizvoda ili usluga. Na drugoj strani, potražnja za proizvodima, koji nemaju supstitute, ispoljava karakteristike cenovne neelastičnosti.

2. Međusobni odnosi cena supstituta
Što su manje razlike u visini cena supstitutivnih proizvoda, to je veća cenovna elastičnost, pri čemu važi i suprotno: ukoliko su razlike između cena proizvoda veće, utoliko je manja vrednost cenovne elastičnosti.

3. Dužina raspoloživog vremenskog perioda
Dužina easpoloživog vremenskog perioda je vremenski period u kome potrošači mogu da reaguju na promenu visine tržišne cene proizvoda. Potražnja, najčešće, poseduje odlike slabije elastičnosti tokom kratkog vremenskog razdoblja (kratkoročno), budući da je, pored ostalog, neophodan određeni vremenski interval, tokom kojeg će biti pronađeni adekvatni supstituti.

4. Visina učešća ukupnih izdataka potrošača
Uporedo sa porastom visine stepena učešća ukupnih izdataka potrošača u njegovom ukupnom dohotku, cenovna elastičnost potražnje beležiće rast vrednosti, pri čemu važi i suprotno: ukoliko je učešće ukupnih izdataka potrošača, namenjenih kupovini određenog proizvoda, u njegovom ukupnom dohotku manje, utoliko je manja mera cenovne elastičnosti potražnje za datim proizvodom.

DOHODOVNA ELASTIČNOST POTRAŽNJE
Visok nivo potražnje domaćinstava javlja se u funkciji visine njihovog ukupnog dohotka. Porast vrednosti dohotka, u načelu, uzrokuje porast nivoa potražnje. Međusobna zavisnost pomenutih faktora iskazana je posredstvom Engelovih krivulja. Oblik pomenutih krivulja biće različit, u zavisnosti od toga o kom proizvodu, odnosno potrošaču je reč.

DOHODOVNA ELASTIČNOST POTRAŽNJE
Konkretan oblik Engelove krivulje determinisan je pokazateljem dohodovne elastičnosti potražnje (εx1). Navedeni pokazatelj predstavlja iskaz procentualne promene obima potražnje, u uslovima koji podrazumevaju promenu visine dohotka potrošača u vrednosti od jednog procenta, pod uslovom da cene ostalih proizvoda ostvaruju konstantnu vrednost.

UNAKRSNA CENOVNA ELASTIČNOST POTRAŽNJE
Stepen potražnje za određenom vrstom proizvoda može biti povezan sa promenama cena nekih drugih proizvoda. Ovaj oblik interakcije iskazan je pokazateljem unakrsne cenovne elastičnosti potražnje (εXpy), koji predstavlja izraz povezanosti između procentualne promene cena određenog proizvoda i odgovarajuće procentualne promene cena drugog proizvoda.

UNAKRSNA CENOVNA ELASTIČNOST POTRAŽNJE
Unakrsna cenovna elastičnost potražnje može imati pozitivnu, odnosno negativnu vrednost, u zavisnosti od prirode i karaktera povezanosti potrošnje jednog proizvoda sa potrošnjom drugog proizvoda. Navešćemo najčešće okolnosti u kojima je ostvarena unakrsna cenovna elastičnost:

(1) ukoliko je proces potrošnje jednog proizvoda nezavisan od procesa potrošnje drugog proizvoda, koeficijent njihove unakrsne cenovne elastičnosti ima vrednost jednaku nuli: εXpy = 0; (2) ako se procesi potrošnje dvaju dobara nalaze u odnosu međusobnog dopunjavanja, što je prisutno u slučaju komplementarnih proizvoda, unakrsna cenovna elastičnost ima negativnu vrednost (εXpy =<0), što podrazumeva da porast nivoa cene jednog proizvoda implicira smanjenje nivoa potržnje, kada je reč o oba proizvoda; (3) u slučaju da dva proizvoda predstavljaju supstitute, unakrsna cenovna elastičnost potražnje za pomenutim proizvodima imaće pozitivnu vrednost (εXpy > 0), odnosno, porast nivoa cene jednog proizvoda uzrokovaće, najčešće, porast nivoa potražnje za njegovim supstitutom, i obratno.

TEORIJA PREDUZEĆA – OPTIMIZACIJA POSLOVANJA PREDUZEĆA

OPTIMIZACIJA POSLOVANJA PREDUZEĆA U USLOVIMA KONKURENCIJE
Proces osnivanja i poslovanja preduzeća preduzima se i odvija sa ciljem da pojedinci, pokretači tog procesa, realizuju sopstvene planove, motive i pobude na polju tržišnog delovanja. Jedan od ključnih činilaca, koji određuje nivo realizovanog profita, vezan je za karakteristike tržišta na kojima preduzeća nabavljaju sredstva, koja predstavljaju faktore proizvodnje, te na kojima se obavlja proces prodaje proizvoda.

KARAKTERISTIKE SAVREMENIH TRŽIŠTA
Termini "morfologija tržišta", odnosno "tržišni položaj" (tržišno stanje) ekonomskog subjekta jesu sintagme, kojima se označava proces sveobuhvatne analize uslova i okolnosti u kojima se odvija prodaja ili kupovina određenog proizvoda na tržištu. Raznovrsni faktori, koji deluju na tržišni položaj ekonomskih subjekata, mogu biti vezani, kako za segment ponude, tako i za segment potražnje, a katkad i za oba tržišna procesa.

Sve do tridesetih godina dvadesetog veka, teoretičari ekonomije su, u okviru morfologije tržišta, poznavali tri tržišna položaja (stanja): (1) potpunu konkurenciju; (2) monopol; (3) državnu intervenciju. S tim u vezi, tržišno stanje potpune konkurencije predstavljalo je temelj formiranja celokupnog teorijskog sistema.

Termini "morfologija tržišta", odnosno "tržišni položaj" (tržišno stanje) ekonomskog subjekta jesu sintagme, kojima se označava proces sveobuhvatne analize uslova i okolnosti u kojima se odvija prodaja ili kupovina određenog proizvoda na tržištu. Raznovrsni faktori, koji deluju na tržišni položaj ekonomskih subjekata, mogu biti vezani, kako za segment ponude, tako i za segment potražnje, a katkad i za oba tržišna procesa.

Sve do tridesetih godina dvadesetog veka, teoretičari ekonomije su, u okviru morfologije tržišta, poznavali tri tržišna položaja (stanja): (1) potpunu konkurenciju; (2) monopol; (3) državnu intervenciju. S tim u vezi, tržišno stanje potpune konkurencije predstavljalo je temelj formiranja celokupnog teorijskog sistema.

Nemački ekonomista, Štakelberg, izvršio je podelu tržišta, prema kriterijumu postojanja, odnosno nepostojanja međuzavisnosti visina robnih cena. Ukoliko je reč o prisustvu međusobne uslovljenosti cena nekoliko različitih vrsta roba, govorimo o tržištima ograničene konkurencije. Nasuprot tome, ako nije prisutna povezanost između kretanja cena pojedinih roba, reč je o tzv. jednostavnim tržištima, pri čemu je svako od tržišta moguće pojedinačno analizirati.

Štakelberg je izradio shemu morfologije tržišta (shemu tržišnih stanja) Ova shema uključuje devet tržišnih položaja, čije krajnje ishode predstavljaju - stanje potpune konkurencije, uz prisustvo velikog broja kupaca i prodavaca, i bilateralni monopol, koji podrazumeva, kako u domenu ponude, tako i domenu potražnje, prisustvo samo jednog učesnika. Uprkos činjenici da je ovaj model klasifikacije najčešće navođen u teoriji mikroekonomije, njime nije obuhvaćena sva kompleksnost savremenog tržišta.

Pol Semjuelson (Paul Samuelson) pridaje veliki značaj diferencijaciji proizvoda, kao i uticaju prodavca ili kupca na proces formiranja cena, podrazumevajući važnost broja učesnika u tržišnom procesu. Po Semjuelsonu postoje tri osnovna tržišna stanja: (1) savršena konkurencija; (2) nesavršena konkurencija; (3) potpuni monopol.

Osnovna odlika savršene konkurencije jeste prisustvo velikog broja proizvođača, koji proizovode identičan proizvod, pri čemu nijedan od njih nema mogućnost vršenja bilo kog oblika uticaja na formiranje cene. Cena je, iz pozicije pojedinca, data veličina - parametar tržišnog delovanja.

Nesavršena konkurencija, u pomenutoj klasifikaciji, predstavlja pojam koji nije jedinstven, kako na osnovu kriterijuma broja učesnika, tako ni prema kriterijumu, zasnovanom na zastupljenosti diferencijacije proizvoda. Tri oblika nesavršene konkurencije: monopolistička konkurencija; nesavršena konkurencija (homogeni oligopoli); nesavršena konkurencija(heterogeni oligopoli);

Broj prodavaca i kupaca
Broj kupaca Mnogo Malo Jedan Broj prodavaca Potpuna konkurencija Oligopson Monopson Oligopol Bilateralni oligopol Kvazi-monopson Monopol Kvazi- monopol Bilatelarni

Neke grane poljoprivrede
Vrsta konkurencije Broj proizvo-đača Stepen diferenci-jacije proizvoda Prisutnost u granama Stepen kontorole cena Metodi prodaje Savršena konkurencija Mnogo Nema Neke grane poljoprivrede Nikakav Robne berze Monopoli-stička konkurencija Dosta Jak Trgovina na malo Slab Reklama, itd. Homogeni oligopol Malo Mali ili nikakav Proizvodnja sirovina Administrativne cene Heterogeni oligopol Automobili, oprema, itd. Monopol 1 Komunalne usluge Upotreba „javnih veza”

POJAM POTPUNE KONKURENCIJE
Tržište potpune konkurencije odlikuje se prisustvom velikog broja prodavaca koji nude isti (homogeni) proizvod. Elastičnost supstitucije između proizvoda, na jednoj, i proizvoda ostalih preduzeća, na drugoj strani - savršena (koeficijent elastičnosti supstitucije ili potražnje, Et = ∞).

Cena je definisana tržišnim okvirima, tokom procesa interakcije agregatne ponude i agregatne potražnje, a svako preduzeće je upotrebljava kao jedan od parametara u definisanju sopstvenog tržišnog delovanja. Činjenica, koja podrazumeva nizak stepen učešća svakog pojedinog preduzeća u konstituisanju uslova tržišnog delovanja, ima za posledicu zanemarljiv značaj eventualnih aktivnosti bilo kog od njih (u kontekstu formiranja sopstvene politike cena) za položaj ostalih konkurenata. Koeficijent unakrsne elastičnosti potražnje jednak je nuli.

Sledeća značajna odlika pomenutog tržišnog modela ogleda se u slobodi, koju imaju preduzeća, prilikom pristupanja određenoj privrednoj grani ili, pak, napuštanja iste, a po sopstvenom izboru. Preduzećima nisu nametnuta ograničenja, vezana za prisustvo u datoj privrednoj grani, kao što su: limitirane mogućnosti nabavke sirovina, patenti, licence i dr.

Nema primene neposrednih mera državnog intervencionizma u oblasti formiranja cena. U doslovnom značenju te sintagme, tržište savršene konkurencije nije, praktično, nikada postojalo. Realno stanje, koje je najbliže teorijskom, ostvareno je u osamnaestom i u prvoj polovini devetnaestog veka. Uprkos činjenici da u praksi nije zabeleženo postojanje čistog slučaja tržišta savršene konkurencije, a naročito ne u savremenim uslovima tržišnog funkcionisanja, pomenuti tržišni model u ekonomskoj analizi ima status hipotetičnog stanja, a istu vrednost ima i tokom procesa istraživanja različitih ekonomskih fenomena.

ČINIOCI MODELA SAVRŠENE KONKURENCIJE
Tržišni model savršene konkurencije zasniva se na sledećim faktorima: 1) Veliki broj prodavaca i kupaca 2) Homogenost proizvoda 3) Slobodni ulaz i izlaz preduzeća 4) Maksimiziranje profita 5) Nemešanje države u funkcionisanje tržišta

(1) Veliki broj prodavaca i kupaca
Tržište je sačinjeno od velikog broja preduzeća i kupaca, tako da svako preduzeće, bez obzira na njegovu veličinu, nudi samo mali procenat ukupne ponuđene količine određenog proizvoda na tržištu. Budući da je i broj kupaca (učesnika u tržišnom procesu) izuzetno veliki, isključena je mogućnost uticaja bilo kog oblika monopolizma na tržišno delovanje. Na osnovu navedenih hipoteza, izvodimo zaključak da nijedno pojedinačno preduzeće nema prostor za vršenje samostalnog uticaja na definisanje tržišne cene, posredstvom promene količine sopstvene proizvodnje.

(2) Homogenost proizvoda
Industriju čini određen broj preduzeća koja proizvode homogen proizvod, pri čemu su tehničke karakteristike proizvoda i usluga, koje su vezane za proces prodaje i dostave (isporuke) proizvoda – istovetne. Kupac nema mogućnost razlikovanja proizvoda različitih preduzeća. Ukoliko bi bila izvršena diferencijacija proizvoda, svako preduzeće bi zadržalo izvestan stepen diskrecije prilikom određivanja cena sopstvenih proizvoda.

(2) Homogenost proizvoda
P = AR = MR cena autput (količina proizvodnje) tržišna P P Krivulja potražnje pojedinačnog preduzeća predstavlja, ujedno, i njegovu krivulju prosečnog i graničnog prihoda. Krivulja potražnje je beskonačno elastična, što podrazumeva da preduzeće može da proda bilo koju količinu datog proizvoda po definisanoj tržišnoj ceni

(3) Slobodni ulaz i izlaz preduzeća
Preduzeće ne nailazi na prepreke prilikom sprovođenja odluke da se uključi u određenu privrednu granu ili, pak, da napusti istu. Ova pretpostavka predstavlja dopunu pretpostavke velikih brojeva. Ukoliko bi, tokom ovih procesa, postojale prepreke, to bi uslovilo smanjenje broja preduzeća, što bi rezultovalo sticanjem moći preduzeća, preostalih u datoj privrednoj grani, da utiču na formiranje tržišne cene proizvoda.

(4) Maksimiziranje profita
Osnovni cilj svih preduzeća ogleda se u maksimiziranju profita. Preduzeće, tokom svog delovanja, ne sledi druge ciljeve.

KRATKOROČNA RAVNOTEŽA

RAVNOTEŽA PREDUZEĆA U KRATKOM ROKU
Preduzeće ostvaruje stanje ravnoteže u uslovima maksimiziranja sopstvenog profita (P), koji predstavlja razliku između ukupnog prihoda (TR) i ukupnih troškova (TC): P = TR − TC Uz uvažavanje uslova da je normalna stopa profita uračunata u troškove preduzeća, Preduzeće dostiže status ravnoteže, u uslovima koji podrazumevaju da ono proizvodi onu količinu proizvoda, koja implicira maksimiziranje razlike između ukupnih prihoda, na jednoj, i ukupnih troškova, na drugoj strani.

TC C TR R P Xe Xe XA XB X maksimizacija
sopstvenog profita ako količina proizvodnje iznosi P Xe Xe XA XB X

P SMC C SATC e P=MR P A B Xe X
preduzeće maksimizira profit (ostvaruje stanje ravnoteže) u tački SMC C SATC e P=MR P A B Xe X Na Dijagramu su predstavljene krivulje prosečnih i graničnih troškova preduzeća, zajedno sa njegovom krivuljom potražnje.

e’ e e’ C P SMC SATC P=MR X’e Xe X
Prvi uslov MC=MR ispunjen je u tački ali ne i stanje ravnoteže e’ SMC SATC e P=MR e’ Drugi uslov postizanja ravnoteže – tačka e (nagib MC mora da bude veći od nagiba MR) X’e Xe X

Podatak da je preduzeće ostvarilo status (kratkoročne) ravnoteže nužno ne implicira realizaciju dodatnih profita (ekstraprofita). Pomenuto ostvarenje profita, odnosno dodatnih gubitaka, uslovljeno je nivoom krivulje ATC u stanju kratkoročne ravnoteže. Ukoliko se, u statusu ravnoteže, krivulja ATC nalazi ispod vrednosti cene (Prikaz na dijagramu), preduzeće ostvaruje dodatni profit (čija se vrednost poklapa sa površinom PABe).

krivulja ATC se nalazi iznad nivoa tržišne cene - preduzeće ostvaruje gubitak (ekvivalentan površini FAeC).

KRIVULJA PONUDE PREDUZEĆA I INDUSTRIJE
Krivulju ponude preduzeća moguće je formirati posredstvom tačaka preseka njegove krivulje MC i uzastopnih krivulja potražnje. Ukoliko pretpostavimo da dolazi do postepenog rasta tržišne cene, zaključujemo da se paralelno sa tim,odvija pomeranje krivulje potražnje preduzeća prema gore. Pretpostavivši da krivulja MC ima pozitivan nagib, uočavamo da svaka viša krivulja potražnje seče datu krivulju MC, u tački koja se nalazi desno u odnosu na prethodni presek. To podrazumeva povećanje ponuđene količine proizvoda, u uslovima rasta cene.

KRIVULJA PONUDE PREDUZEĆA I INDUSTRIJE
Krivulja ponude industrije predstavlja horizontalni zbir krivulja pojedinačnih preduzeća. Pretpostavimo da su cene proizvodnih činilaca, kao i tehnologije, utvrđene vrednosti, te da je broj preduzeća, koja učestvuju u tržišnom procesu, izuzetno visok. U datim uslovima, vrednost ukupne količine proizvoda, ponuđenog na tržištu po utvrđenoj ceni, predstavlja zbir količina, ponuđenih od strane svih preduzeća, po istovetnoj ceni.

Preduzeće će, u uslovima definisane strukture troškova, prekinuti proces rada, ukoliko nivo cene ima vrednost, nižu od vrednosti Pw, budući da, u datim okolnostima, preduzeće nije u stanju da pokriva varijabilne troškove

Na Dijagramu je ilustrovana je tržišna ponuda industrije, u vidu pravca koji ima pozitivan nagib. S tim u vezi, značajno je istaći da je pojedinačni oblik krivulje tržišne ponude uslovljen tehnologijom proizvodnje i cenama proizvodnih činilaca, kao i podelom veličina preduzeća u određenoj industriji.

KRATKOROČNA RAVNOTEŽA INDUSTRIJE (GRANE)
U uslovima koji podrazumevaju dati nivo tržišne potražnje i tržišne ponude, industrija ostvaruje stanje ravnoteže ukoliko visina cene implicira ekvivalenciju između tražene i ponuđene količine određenog proizvoda Ova cena „čisti” tržište Preduzeća koja ostvaruju gubitak i koja nemaju mogućnosti da prilagode obim svoje infrastrukture, biće primorana da prekinu proces rada. Preduzeća, koja ostvaruju dodatni profit, proširiće proizvodne kapacitete

Kratkoroćna ravnoteža industrije

Kratkoroćna ravnoteža preduzeća (vanredni profit)

Kratkoroćna ravnoteža preduzeća (vanredni gubici)

DUGOROČNA RAVNOTEŽA

RAVNOTEŽA PREDUZEĆA U DUGOM ROKU
Tokom dugog vremenskog razdoblja, preduzeća ostvaruju stanje ravnoteže, ukoliko uspešno prilagode sopstvenu infrastrukturu, proizvodeći u tački minimuma svoje krivulje dugoročnih prosečnih troškova, tako da u datoj tački dodiruju krivulju potražnje, čiji je oblik uslovljen tržišnom cenom. Dugoročno posmatrano, preduzeće će realizovati samo normalne profite a u slučaju realizacije dodatnih profita, datoj industriji priključila bi se nova preduzeća.

Na Dijagramu je predstavljeno prilagođavanje preduzeća položaju dugoročne ravnoteže.
Ukoliko visina cene iznosi P, preduzeće će ostvarivati dodatne profite, uz infrastrukturu, čija je vrednost SAC1. Iz toga izvodimo zaključak da preduzeće ima motiv za izgradnju novog kapaciteta, usled čega će doći do pomeranja duž krivulje LAC.

RAVNOTEŽA PREDUZEĆA U DUGOM ROKU
Uslov dugoročne ravnoteže preduzeća ogleda se u međusobnoj ekvivalenciji između nivoa graničnog troška, visine cene i vrednosti dugoročnog prosečnog troška: LMC=LAC=P U uslovima koji podrazumevaju datu tehnologiju i cene faktora proizvodnje, preduzeće vrši prilagođavanje obima infrastrukture, proizvodeći onu količinu proizvoda koja podrazumeva što nižu vrednost LAC. U stanju ravnoteže, visina kratkoročnih graničnih troškova jedanaka je visini dugoročnih graničnih troškova, a kratkoročni prosečni ukupni troškovi jednaki su dugoročnim prosečnim troškovima.

Krivulja konačnih roškova koja sadrži
svaki porast cena faktora proizvodnje Na Dijagramu je predstavljeno prilagođavanje preduzeća položaju dugoročne ravnoteže. Ukoliko visina cene iznosi P, preduzeće će ostvarivati dodatne profite, uz infrastrukturu, čija je vrednost SAC₁.

RAVNOTEŽA INDUSTRIJE U DUGOM ROKU
Industrija ostvaruje status dugoročne ravnoteže ukoliko postignuta cena proizvoda podrazumeva da se sva preduzeća nalaze u stanju ravnoteže (ako sva preduzeća proizvode u tački minimuma svojih krivulja LAC, ostvarujući samo normalne profite). U datim uslovima, uz podrazumevajuću tehnologiju i visinu cena proizvodnih faktora, ne dolazi do pristupanja novih preduzeća pomenutoj industrijskoj grani niti do istupanja pojedinih iz iste.

Ako tržišna cena ima vrednost P, preduzeća ostvaruju proizvodnju, izlažući se minimalnim troškovima, ostvarujući samo normalne profite. Preduzeće ostvaruje stanje ravnoteže, s obzirom da, za nivo proizvodnje X, važi jednakost: LMC=SMC=P=MR koja garantuje maksimiziranje profiza preduzeća.

Ponuda industrije zadrž oblike stabilnosti i u uslovima koji podrazumevaju datu tržišnu potražnju (DD’) dok cena P predstavlja dugoročnu ravnotežnu cenu. LAC=SAC=P jednakost pokazatelj normalnih profita ostvarenih od strane preduzeća

U trenutku kada je početna cena iznosila P₀, drugo preduzeće nije uzimalo učešće u industriji, s obzirom da nije bilo u stanju da pokrije troškove. Međutim, kada je cena zabeležila vrednost P₁, preduzeće B (“pridošlice”) ulazi u industriju, ostvarujući samo normalne profite.

OPTIMALNA ALOKACIJA SREDSTAVA ZA PROIZVODNJU
U uslovima savršene konkurencije, tržišni mehanizam uslovljava optimalnu alokaciju sredstava za proizvodnju. Optimalnost je definisana sledećim uslovima, koji dominiraju u dugoročnoj ravnoteži industrije: proizvodnja se ostvaruje uz najniže moguće troškove; potrošači plaćaju najnižu moguću cenu, koja pokriva samo granične troškove proizvoda, odnosno cenu koja je jednaka oportunitetnom trošku; infrastruktura je, tokom dugog vremenskog perioda, u potpunosti iskorišćena; preduzeća ostvaruju samo normalne profite.

Optimalna alokacija sredstava (e) Ukoliko pretpostavimo da se u okviru određene privrede odvija proizvodnja samo dva dobra (X i Y), alokaciju raspoloživih privrednih resursa možemo predstaviti krivuljom proizvodnih mogućnosti.

DINAMIČNE PROMENE I RAVNOTEŽA INDUSTRIJE (GRANE)

PROMENA VREDNOSTI TRŽIŠNE POTRAŽNJE
Pod pretpostavkom da je došlo do pomeranja tržišne potražnje, usled rasta dohotka potrošača (ili promene drugih činilaca tržišne potražnje, poput povećanja ukupnog broja stanovnika), data je krivulja ponude u kratkom roku. Cene će ostvariti rast vrednosti, dok će, istovremeno, porasti nivo ponuđene količine proizvoda (od Q do Q’), usled povećanja obima proizvodnje postojećih preduzeća (od X do X’), koja će ostvarivati dodatne profite (koji će biti jednaki površini ABCP’), uz višu tržišnu cenu.

Ravnotežna cena smanjena cena Dugoročno posmatrano, dodatni profiti, koje ostvaruju postojeća preduzeća, usloviće pristupanje novih preduzeća datoj industriji. Taj priliv preduzeća uticaće na pomeranje tržišne ponude udesno, uzrokujući pad nivoa cene ispod vrednosti kratkoročne ravnotežne cene P’.

Industrija konstantnih troškova
tržišna ponuda nova preduzeća realizuju proizvodnju u istovetnim uslovima promena obima tržišne potražnje dugoročna ravnoteža

(a) (b) Industrija opadajućih troškova Industrija Preduzeće D2 P P D1
C SMC1 LAC1 D S1 SAC1 S2 h LAC2 P P i P1 LR SAC2 m P2 P2 SMC2 X X Negativan nagib LR linije dugoročne ponude (h,i,m)

FUNKCIONISANJE SAVRŠENE KONKURENCIJE
Pretpostavimo da je došlo do porasta cene zakupa prostora koji iznajmljuje preduzeće. To će usloviti pomeranje krivulje prosečnih fiksnih troškova (AFC), kao i pomeranje krivulje prosečnih ukupnih troškova (ATC) prema gore. Nasuprot tome, krivulja prosečnih varijabilnih troškova (AVC) i krivulja graničnih troškova (MC) ostaju nepromenjene.

rast varijabilnih troškova P SMC’ SMC C
smanjenje obima ponuđene kolićine proizvoda X X’ X

cA renta qb QE qa EKONOMSKA RENTA b) firma b c) grana a) firma a cena
Konkurentsko Tržište u stanju ravnoteže (E) cena cena LMCa cena, trošak D LMCb LAC LACb cA eB E S PE PE renta LACa Pa A qb QE qa količina količina količina Firme, koje imaju pristup ograničenim resursima, nalaze se u poziciji da realizuju viši računovodstveni profit.

PROIZVOĐAČEV VIŠAK Krivulja ponude, formirana za kratkoročni period, određena je krivuljom graničnih troškova, čija vrednost nadmašuje minimum varijabilnih troškova. Proizvođačev višak ekvivalentan je razlici između ukupnih prihoda i ukupnih varijabilnih troškova: PS = TR–VC. Proizvođačev višak predstavlja razliku između dobitka, u slučaju nesmetanog odvijanja procesa proizvodnje, i dobitka (zapravo, gubitka) koji predstavlja rezultat prestanka proizvodnje: PS = TR–VC–(–FC).

a) firma a b) gransko tržište krivulja ponude LMC S cena, trošak
LAC A PA A PA potrošačev višak D m qA količina QA količina Površina mPAA nalazi se ispod cene, a iznad krivulje ponude i predstavlja potrošačev višak.

TRŽIŠTE SAVRŠENE KONKURENCIJE I UKUPNI VIŠAK

EFIKASNOST KONKURENTSKOG TRŽIŠTA
Prilikom procene određenog tržišnog ishoda, neretko se postavlja pitanje ekonomske efikasnosti, koju pomenuti ishod podrazumeva ili isključuje. Kontrola cena predstavlja jedan od uzroka ekonomskog gubitka. Pomenuta mera uslovljava smanjenje efikasnosti. Sve ovo ne podrazumeva da sprovođenje ovakve ekonomske politike ima negativan predznak. Njenom primenom, otvorena je mogućnost ostvarenja drugih ciljeva, značajnih sa stanovišta, kako kreatora ekonomske politike, tako i javnog mnenja.

Tržišni neuspeh Postupak napuštanja tržišta predstavlja u pojedinim slučajevima optimalno rešenje, ali u drugim okolnostima, on može biti neadekvatan. Katkad proizvođači i potrošači ne mogu izvesti relevantne zaključke o proizvodu na osnovu njegove cene, pa neregulisano konkurentsko tržište ima odlike neefikasnosti. Do tržišnog neuspeha može doći u dva slučaja: Eksternalije i Nedostatak informacija.

1. Eksternalije U izvesnim okolnostima, tržišno delovanje potrošača i proizvođača uslovljava pojavu troškova, odnosno koristi, koji nisu predviđeni prilikom formiranja tržišne cene i, samim tim, nisu uključeni u vrednost iste. Ovaj oblik troškova u ekonomskoj terminologiji poznat je pod nazivom eksternalije, s obzirom da se nalazi izvan delokruga tržišta i tržišnog mehanizma.

2. Nedostatak informacija
Tržišni neuspeh je izvestan i u okolnostima koje podrazumevaju manjak informacija u vezi sa kvalitetom i prirodom proizvoda, kojima bi trebalo da raspolažu potrošači. Upravo iz navedenih razloga, oni nemaju mogućnosti za donošenje odluka koje bi uslovile maksimiziranje korisnosti. U tom slučaju, uputno je razmotriti potrebu za državnom intervencijom.

B - predstavlja smanjenje vrednosti potrošačevog
polje A – predstavlja transfer od potrošača ka proizvođačima koji u datim uslovima određuje više cene P2 - Povećanje cene iznad vrednosti ravnotežne cene odlukom državne intervencije cena S P2 B - predstavlja smanjenje vrednosti potrošačevog profita A B P0 C C – smanjenje profita potrošača D Q3 Q0 Q2 količina

OPTIMIZACIJA POSLOVANJA PREDUZEĆA U USLOVIMA MONOPOLSKIH OGRANIČENJA TRŽIŠTA

OSNOVNE KARAKTERISTIKE MONOPOLA
Čist monopol predstavlja tip tržišta u kome se tražnja za određenim proizvodima i uslugama snabdeva samo od jedne firme. To su firme koje pripadaju privrednim oblastima: proizvodnja struje, snabdevanje gasom, telefonske komunikacije, poštanske usluge i slično. Čist monopol, kao ekstremni tržišni model, znači prisustvo samo jednog proizvođača na tržištu, koji proizvodi autput koji nema odgovarajući supstitut, pri čemu ostali proizvođači nemaju mogućnost slobodnog pristupa na tom tržištu ili segmentu tržišta.

preduzeća u uslovima potpune konkurencije
krivulja agregatne potražnje preduzeća u uslovima monopola (d-d) a) krivulja potražnje preduzeća u uslovima potpune konkurencije b) D=d D d d P=AR>MR D D=d

Porast nivoa prodaje proizvoda monopolskog proizvođača uslovljen je konstantnim padom nivoa cena, tako da, u slučaju bilo kog obima koji premašuje nultu vrednost, važi nejednakost: MR<AR, što implicira sledeću nejednakost: MR<p. U slučaju preduzeća, koje posluje u uslovima potpune konkurencije, važi jednakost: MR=AR=p, ovom slučaju odgovara izraz: MR<AR=p, pri čemu treba istaći da je uvek p>0, dok vrednost MR može biti veća, manja ili jednaka nuli, u zavisnosti od vrednosti koeficijenta cenovne elastičnosti potražnje (može biti manji, veći ili jednak nuli).

GRANIČNI PRIHOD I CENA Odnos između krivulje AR i odgovarajuće krivulje MR uslovljen je koeficijentom cenovne elastičnosti potražnje pri datom obimu prodaje, kao što je utvrđeno izrazom: kada važi nejednakost MR>0, nužno sledi nejednakost Ed>1, i vice versa: ukoliko je MR<0, tada je Ed<1. U slučaju jednakosti MR=0, uslediće jednakost Ed=1; u datim uslovima, koji podrazumevaju prisustvo navedene ekvivalencije, veličina TR dostiže svoj maksimum.

MONOPOL, PROFIT I MONOPOLSKE CENE
U cilju odgovarajućeg tumačenja pobuda za formiranjem monopola, potrebno je analizirati osnovne modele njihovog nastanka. U mikroekonomskoj teoriji, najčešće se ističu četiri pomenuta modela: (1) prirodni monopoli; (2) zakonski monopoli; (3) ekonomski monopoli; i (4) „oktopodski” monopoli.

Na Dijagramu je predstavljen kontinuirani odnos između prosečnog i graničnog prihoda monopoliste: krivulja potražnje je P = 8–Q, dok je ukupni prihod PQ=8Q–Q². U slučaju malih promena količine, vrednost graničnog prihoda iznosila bi: MR = 8 – 2Q.

Uticaj promene cene na visinu prihoda monopoliste
Krivulja potražnje za proizvodima monopoliste ima negativan nagib

Upoređujući vrednosti prosečnog i graničnog prihoda monopoliste, izvodimo sledeće zaključke:
visina prosečnog prihoda istovetna je visini cene, te koincidira sa krivuljom potražnje; nivo graničnog prihoda manji je od nivoa cene, sledstveno tome - i od nivoa prosečnog prihoda, u slučaju količina koje nadmašuju nultu vrednost; krivulja graničnog prihoda monopoliste nalazi se ispod krivulje potražnje.

MAKSIMIZACIJA PROFITA
Monopolista ostvaruje maksimizaciju profita ukoliko ostvareni obim proizvodnje dostigne vrednost Qe, pri čemu važi jednakost MR=MC. Presekom krivulja graničnog prihoda i graničnih troškova u tački A, određena je i tačka E na krivulji potražnje. Monopolista može da realizuje proizvodnju količine proizvoda Qe, pod uslovom da formira tržišnu cenu u visini pe

Uslov MR=MC ostvaren je ukoliko
monopolista realizuje proizvodnju, čiji obim iznosi QE. Presekom krivulja graničnog prihoda i graničnog troška u tački A, definisan je i položaj tačke E na krivulji potražnje (MR).

Ukoliko ostvaruje količinu proizvodnje u vrednosti QE, monopolista maksimizira profit, budući da važi jednakost MR=MC.

TRŽIŠNA MOĆ Mogućnost da bira visinu cene, postavljajući je, pri tome, na nivo koji prevazilazi visinu graničnih troškova, preduslov je tržišne moći, kojom raspolaže monopolista. Odnos cene i graničnog troška zavisi jedino od elastičnosti potražnje: Povećanjem nivoa elastičnosti, visina cene ostvaruje približavanje visini graničnog troška. Na taj način, došlo bi do stvaranja bliskih vrednosti između pomenute cene i cene uspostavljene na konkurentskom tržištu, te monopolista neće biti u poziciji da ostvari značajniji interes, a usled činjenice da je jedini prodavac na tržištu.

LERNEROV INDEKS Cena i granični trošak povezani su i posredstvom Lernerovog indeksa, koji predstavlja meru monopolske moći. Kao što je već poznato, MC = p(1+1/E). Pomenuti spoj omogućuje predstavljanje razlike između cene i graničnog troška, u vidu procenta cene (MC – p) / p = – (1/E) . Na taj način, dolazimo do Lernerovog indeksa: Vrednost Lernerovog indeksa beleži varijacije u rasponu između nula i jedan. Za konkurentsku firmu, vrednost Lernerovog indeksa iznosi nula, s obzirom da važi jednakost: p=MC. Veća vrednost Lernerovog indeksa pokazatelj je višeg stepena monopolske moći.

POSLEDICE MONOPOLSKE MOĆI
Društvene posledice monopolske moći postaju najvidljivije ukoliko se izvrši poređenje monopolske i konkurentske ravnoteže. Distinkciju između navedenih oblika ravnoteže moguće je izvršiti na osnovu ravnotežne cene i na osnovu ravnotežne količine. I konkurentska firma i monopolista ostvaruju maksimizaciju profita u trenutku izjednačavanja vrednosti graničnog troška i graničnog prihoda (MC=MR).

Društvene posledice monopolske moći

PRIRODNI MONOPOL U uslovima koji podrazumevaju mogućnost da jedna firma proizvede ukupnu količinu određenog proizvoda, koji odgovara zahtevima tržišta, pri čemu će ista biti izložena troškovima čija je vrednost niža nego u slučaju proizvodnje od strane dve ili više firmi, dolazi do pojave tzv. prirodnog monopola. Analizirajući problem opravdanosti postojanja jedne firme, dolazimo i do pitanja količine, koju ona treba da proizvodi, kao i cene, po kojoj treba da ostvaruje prodaju.

PRIRODNI MONOPOL

PRIRODNI MONOPOL Kada je reč prirodnom monopolu, postoji potreba da se odgovori na neka pitanja: Pod kojim uslovima postoji mogućnost korišćenja pogodnosti monopolske pozicije? Ukoliko bi monopolista bio neometan, budući da je izložen samo opasnosti od potencijalne konkurencije, da li bi bio u mogućnosti da zadrži nivo cene u vrednosti p1? Odgovor na navedena pitanja, u slučaju prirodnog monopola, uslovljen je strukturom troškova, a prevashodno zastupljenošću nenadoknadivih troškova.

OLIGOPOL – DUOPOL Duopol, tržišni model koji podrazumeva prisustvo dva prodavca u okviru date proizvodne (industrijske) grane. Oligopol, kao stanje konkurencije između nekoliko prodavaca (proizvođača) znatno je zastupljeniji oblik tržišnog delovanja. U najvećem broju privrednih grana, na tržištima većine zemalja, dominantan je trend prisustva nekolikih preduzeća.

OLIGOPOL Prilikom definisanja oligopola, nije dovoljno naglasiti da se on razlikuje od tržišnih modela potpune i ograničene konkurencije, gde je reč o prisustvu velikog broja prodavaca koji nude diferencirani proizvod, isključivo na temelju činjenice da je broj učesnika u datom tržišnom modelu  mali. Značajna odlika oligopola jeste međuzavisnost u delovanju određenih prodavaca, kao i njihov individualni upliv na formiranje cena i realizaciju prodaje u određenoj količini.

OLIGOPOL U ekonomskoj teoriji i praksi poznata su dva oblika oligopola. Za prvi oblik oligopola tipično je prisustvo malog broja prodavaca, koji proizvode istovetan proizvod ili, pak, proizvode koji su izuzetno slični. Ovaj oblik oligopola vezuje se za bazične privredne grane (proizvodnju čelika i aluminijuma, kao i za železnički saobraćaj). Drugi oligopolski oblik odlikuje mali broj prodavaca, koji prodaju diferencirane proizvode, a najilustrativnije primere predstavljaju: automobilska industrija, industrija duvana, elektroindustrija.

DUOPOL Duopol predstavlja jednostavniji oblik oligopola.
Reč je o tržišnom modelu za koji je vezano prisustvo samo dva prodavca, koji se nalaze u poziciji konkurenata, pri čemu je veliki broj kupaca zainteresovan za proizvode koje oni nude na tržištu. Duopolski model tržišnog delovanja zastupljen je, kako na globalnom (svetskom), tako i na nacionalnom i na svim lokalnim tržištima različitih roba.

DUOPOL U ekonomskoj teoriji izvršena je klasifikacija duopola prema kriterijumu odnosa, uspostavljenih među duopolistima. Ovi odnosi mogu biti: odnosi dominacije, pri čemu jedan ili oba učesnika nastoje da ovladaju celokupnim tržištem; odnosi satelitstva, koji podrazumevaju prethodno saznanje jednog ili oba učesnika da ne mogu realizovati tržišnu dominaciju (zagospodariti tržištem).

U slučaju Kurnoovog duopola, obe strane se odlučuju za politiku satelitstva.
Kada je reč o Štakelbergovom duopolu, jedan duopolista nastoji da ostvari dominaciju, dok drugi pribegava politici satelitstva. Boulijev duopol odlikuje težnja obe strane da osnaže tržišnu dominaciju, iz čega proizilazi njihov konkurentski odnos, ispoljen u borbi za prevlast. Jedan od osnovnih metoda određivanja ravnoteže duopola predstavlja korišćenje krivulja indiferencije, odnosno izoprofitnih krivulja - krivulja jednake dobiti, kao i tzv. krivulja reakcije.

Na Dijagramu apscise predstavljaju proizvodnju, realizovanu od strane duopoliste A, dok su ordinate - grafički izraz proizvodnje duopoliste B. Linije A’ i A’’ jesu krivulje jednake dobiti duopoliste A. Linija AR, koja spaja najviše tačke, odnosno tačke koje, na pojedinim krivuljama jednake dobiti, ostvaruju najveću udaljenost u odnosu na apscisu, jeste krivulja reakcije duopoliste A. Ona je pokazatelj reakcije duopoliste A na akcije koje preduzima duopolista B. Krivulje B’ i B’’ predstavljaju linije jednake dobiti duopoliste B, dok je BR - krivulja reakcije. Ona spaja tačke koje su na krivuljama B’ i B’’ u najvećoj meri udaljene od ordinate.

Kada je reč o Štakelbergovom duopolu, prisutne su dve opcije, vezane za međusobni odnos duopolista.
Prva opcija podrazumeva da duopolista A ima poziciju lidera, a duopolista B - ulogu „satelita“. Druga opcija vezana je za suprotan odnos među duopolistima - vođstvo je u rukama duopoliste B, dok je njegov konkurent – „satelit“. Opšti princip, koji važi u slučaju Štakelbergovog duopola, glasi: ravnoteža je određena tačkom u kojoj je krivulja reakcije “satelita” - tangenta na neku od krivulja jednake dobiti lidera.

MONOPOLISTIČKA KONKURENCIJA
Model ograničene (monopolističke) konkurencije predstavlja spoj značajnog broja odlika konkurencije, na jednoj, i malog udela karakteristika monopolske moći, na drugoj strani. Stanje ograničene konkurencije predstavlja ekvivalent tržišnom statusu koji podrazumeva prisustvo relativno velikog broja preduzeća relativno male ekonomske snage, koja nude sličan, ali ne i istovetan proizvod. Nasuprot tržištu potpune konkurencije, tržište ograničene konkurencije nije vezano za učešće mnogih, već za učešće relativno velikog broja preduzeća ili prodavaca u tržišnom procesu.

Individualna ravnoteža jednog preduzeća P
GCP CP P GCP=MC+PPf CP=AC+Pq AR(D,P) MR K

P P1 MR’ Q Q1 GCP CP D(P) MR D’(P’)
PU slučaju pristupanja novog preduzeća datoj privrednoj grani, postojeća preduzeća suočena su sa gubitkom određenog dela klijentele, te dolazi do pomeranja njihove krivulje potražnje ulevo. Zabeleženo pomeranje (sa nivoa D na nivo , kao i prateće pomeranje krivulje MR na nivo MR’ ) P GCP CP D(P) P1 MR D’(P’) MR’ Q Q1

CP Pmk Ppk Dpk Dmk Qmk Qpk
Komparacija statusa ravnoteže, realizovane u uslovima monopolističke konkurencije, sa statusom ravnoteže, realizovane u uslovima potpune konkurencije koji su ispunjeni pri obimu proizvodnje u tački CP Pmk Ppk Dpk Dmk Qmk Qpk

SPORAZUMNI OLIGOPOL Jedan od načina izbegavanja neizvesnosti oligopolske međuzavisnosti vezan je za pristupanje tajnim pregovorima, u cilju postizanja (tajnih) sporazuma. Postoje dve vrste sporazuma karteli i cenovno predvodništvo. Suštinu oba oblika čine prećutni (tajni) sporazumi, budući da je otvoreno delovanje u cilju uspostavljanja sporazuma u najvećem broju zemalja - protivzakonito.

KARTELI U nemogućnosti ostvarenja tajnog sporazuma, monopolsko rešenje sektora, koje podrazumeva maksimiziranje zajedničkih profita sektora, može biti podstaknuto u izvesnim situacijama, koje su veoma retke, a podrazumevaju neku od sledećih okolnosti: svako preduzeće raspolaže informacijom u vezi sa visinom monopolske cene svako preduzeće poseduje saznanje o međuzavisnosti sopstvenog delovanja i delovanja drugih preduzeća, koja posluju u okviru date industrije sva preduzeća su izložena troškovima u istovetnoj vrednosti; uporedo sa tim, nivo potražnje za njihovim proizvodima je identičan.

KARTELI Uočavamo da ispunjenje trećeg uslova (kriterijuma), zapravo, uslovljava formiranje prvog kriterijuma. Dva tipična oblika kartela su: (1) karteli, čiji se cilj delovanja ogleda u maksimizaciji zajedničkih profita, odnosno u maksimiziranju profita sektora; (2) karteli, čiji cilj predstavlja raspodela tržišta.

P C MC1 c P AC1 b a e1 X1 X

P C MC2 h P AC2 f a e2 X2 X

P C MC =MC1 + MC2 P c MR X = X1 + X2 X

Analize uzroka nemogućnosti maksimiranja profita industrije

(1) Greške u proceni obima tržišne potražnje
Elastičnost tržišne potražnje je činilac koji je, neretko, tokom nacrta predikcije nivoa interesovanja kupaca za dati proizvod - potcenjen ili zanemaren; u svakom slučaju, neadekvatno je tretiran. Svako preduzeće kreće od pretpostavke da je elastičnost njegove sopstvene krivulje potražnje - visoka. Objašnjenje za navedeni stav nalazi u postjanju savršenih (ili skoro savršenih) supstituta, koje proizvode njegovi konkurenti, dok krivulja potražnje industrije poseduje, znatno manji stepen elastičnosti.

(2) Greške u proceni tržišnih krivulja (MC)
Tokom procene tržišnih krivulja, izvršene sabiranjem vrednosti pojedinačnih troškova, nije isključena mogućnost greške, usled nedostataka i propusta u poznavanju odlika pojedinačnih krivulja MC na svim nivoima proizvodnje. Dakle, čak i ukoliko bi kartel izvršio procenu vrednosti graničnih troškova, što je malo verovatno, procena bi bila pogrešna. Ovaj vid grešaka uzrokuje uspostavljanje ravnoteže, koja se ne poklapa sa istim aspektom unutar monopolskog rešenja.

(3) Sporo odvijanje procesa kartelskih pregovora
Uspostavljanje kartelskih sporazuma podrazumeva prethodno dogovoreno vođenje pregovora, usled nepoklapanja karakteristika (veličine, troškova i tržišta) pojedinačnih učesnika u kartelu. Svaka od strana ulazi u pregovore sa ciljem da, kartelskim sporazumom, ostvari najveći dobitak. Do postizanja kartelskih sporazuma, u kojima učestvuje više od dvadeset članova, teško dolazi, a čak i ukoliko do njih dođe, verovatnoća da će doći do njihovog kršenja izuzetno je velika.

(4) Nepromenljivost (nefleksibilnost) dogovorene cene
Nakon što je postignut sporazum u vezi sa visinom cene, javlja se nastojanje da njen nivo ostane nepromenjen tokom dugog vremenskog perioda, čak i ukoliko dođe do promena u uslovima tržišnog delovanja. Pomenuta nefleksibilnost cene predstavlja posledicu dugotrajnog procesa kartelskih pregovora, te teškoća i neizvesnosti koje su prisutne tokom pregovaranja između članova kartela.

(5) Blefiranje određenih članova kartela tokom procesa pregovaranja
Određena preduzeća mogu preduzeti korake u pravcu pokušaja sniženja cene, a u cilju proširenja sopstvenih prodajnih aktivnosti i, generalno, ostvarenja većeg stepena tržišnog učešća pre postizanja konačnog sporazuma, želeći da iz pomenutog ostvare najveću meru koristi. Ipak, ovaj vid aktivnosti donosi isključivo kratkoročne rezultate, uzrokujući, pri tome, pogrešno izračunavanje realne monopolske ravnotežne cene i količine.

(6) Postojanje preduzeća koja ostvaruju visoke troškove
Ukoliko, tokom poslovanja preduzeća, dođe do formiranja krivulje troškova čija vrednost prevazilazi ravnotežne troškove (MC), logično je da bi adekvatan korak u tim okolnostima predstavljao prekid rada pomenutog preduzeća, a u cilju maksimizacije zajedničkog profita (preduzeće C na sledećem Dijagramu trebalo bi da prekine proces poslovanja).

Industrija Preduzeće A Preduzeće B Preduzeće C MC3 D P C MC C C MC2
MR X X X X

(7) Strah od državne intervencije
U slučaju da monopolska cena uzrokuje ostvarenje izuzetno visokih profita, članovi kartela imaju mogućnost donošenja odluke koja podrazumeva neobračunavanje iste. Preduzeća, koja pripadaju kartelu, biraju ovaj obrazac delovanja usled straha od državne intervencije koja bi, izvesno, usledila u pomenutim okolnostima.

(8) Dobar javni ugled Odluka članova kartela da ne obračunavaju monopolsku cenu koja vodi maksimiziranju profita, uprkos činjenici da pomenuti potez predstavlja unosan projekat, motivisana je nastojanjem da steknu i zadrže dobar ugled, obračunavajući „pravednu” cenu i realizujući „pravedne” profite.

Strah od pristupanja novih preduzeća datoj industrijskoj grani
Jedan od osnovnih uzroka neobračunavanja cene koja implicira maksimizaciju profita, ukoliko je ostvareni profit izuzetno visok, vezan je za strah od pristupanja novih preduzeća datoj industriji, koje bi svakako usledilo, budući da bi stepen motivacije pomenutih da realizuju takav korak bio izuzetno visok Kako je, kada je reč o delovanju novog preduzeća, prisutan značajan stepen neizvesnosti, to preduzeća, koja već deluju u navedenom kontingentu, odlučuju da „žrtvuju” deo profita, u cilju sprečavanja ulaska novih preduzeća u poslovanje

(10) Zaštita slobode odlučivanja u vezi sa izborom dizajna i prodajnim aktivnostima
Čak i u situaciji da preduzeća zadrže nivo cena, formiran od strane centralnog tela, ona, u najvećem broju slučajeva, zadržavaju slobodu da kreiraju vizuelnu dimenziju sopstvenog proizvoda, te da odlučuju o svojim proizvodnim aktivnostima. Ovo pravilo važi posebno kada je reč o diferenciranim proizvodima. Ovaj pristup otvara prostor za izlaganje većim troškovima i, sledstveno tome, za smanjenje monopolskih profita.

KARTELI, I PODELA TRŽIŠTA
Ovaj oblik tajnog sporazuma češće nalazi svoju primenu u praksi, što duguje većem stepenu popularnosti koju uživa među preduzećima učesnicima u datoj industrijskoj grani. Preduzeća pristaju na podelu tržišta, zadržavajući značajan stepen slobode u pogledu oblikovanja vizuelne dimenzije sopstvenih proizvoda, kao i izbora proizvodnih aktivnosti i ostalih odluka. U ekonomskoj teoriji i praksi poznata su dva osnovna metoda podele tržišta: necenovna konkurencija i određivanje kvota.

Sporazumi necenovne konkurencije
U ovom obliku podele tržišta, koji se odlikuje slabijim stepenom kohezije između članova kartela, preduzeća članovi dogovorom (sporazumom) definišu visinu zajedničke cene, po kojoj svako od njih može prodati traženu količinu proizvoda, ostvarujući obim proizvodnje koji nije limitiran. U toku pregovora o visini cene, preduzeća, koja su izložena niskim troškovima, zagovaraju nisku cenu, dok preduzeća, koja ostvaruju visoke izdatke, nastoje da utvrđena cena bude visoka. Ugovorena cena mora omogućiti članovima kartela ostvarenje određenih profita.

Podela tržišta sporazumom o kvotama
Sporazum o količini proizvoda, koju svaki član kartela može prodati po ugovorenoj ceni (ili cenama). Ukoliko su sva preduzeća izložena istovetnim izdacima (troškovima), biće primenjeno monopolsko rešenje, pri čemu će doći do podele tržišta na jednake delove između članova kartela.

MC = D = D1 D2 D1 D2 X1 X X2 X X X1 X2 XM P P P C C MC1 + MC2 MC2 +
PM PM D1 D2 MR1 MR2 X1 X X2 X X X1 X2 XM Na Dijagramu monopolska cena je PM, dok je iznos ugovorenih kvota: X1 = X2 = ½ XM

CENOVNO PREDVODNIŠTVO
Predstavlja oblik tajnog sporazuma, koji se ogleda u usklađenom delovanju oligopolista, u kome jedno preduzeće određuje cenu, a druga ga slede Model cenovnog predvodništva široko je zastupljen u poslovnom svetu Ono može biti sprovedeno posredstvom izričitog sporazuma ili, pak, neformalno Model cenovnog predvodništva sprovodi se tajno

U ekonomskoj teoriji i praksi postoji nekoliko oblika cenovnog predvodništva. U praksi najrasprostranjenije, a u teoriji najčešće analizirano je: cenovno predvodništvo preduzeća koje ostvaruje niske troškove; cenovno predvodništvo velikog preduzeća; barometarsko cenovno predvodništvo.

Jedna od osnovnih odlika tradicionalnog cenovnog predvodništva ogleda se u činjenici da predvodnik određuje cenu svog proizvoda shodno pravilima graničnosti, odnosno na nivou, definisanom presekom krivulja MC i MR. Dakle, osnovno pravilo delovanja predvodništva vezano je za sledeću jednakost: MC=MR Ostala preduzeća prihvataju cenu; ona, naravno, neće ostvariti maksimizaciju profita prihvatanjem cene predvodnika.

MODEL CENOVNOG PREDVODNIKA KOJI OSTVARUJE NISKE TROŠKOVE
Preduzeća sa jednakim tržišnim učešćima – podela tržišta na nejednake delove

Preduzeća sa nejednakim tržišnim učešćima – podela tržišta na nejednake delove

MODEL CENOVNOG PREDVODNIŠTVA DOMINANTNOG PREDUZEĆA
U različitim okolnostima, koje podrazumevaju različite nivoe cena, veliko preduzeće biće u poziciji da ponudi onaj deo ukupne tržišne količine koji mala preduzeća ne mogu da ponude; na svakom nivou cene, nivo potražnje za proizvodom predvodnika biće ekvivalentan razlici između ukupne tržišne količine D (po datoj ceni) i ukupne ponude S1.

BAROMETARSKO CENOVNO PREDVODNIŠTVO
Ovaj model zasnovan je na formalnom ili neformalnom dogovoru da će sva preduzeća slediti (precizno ili okvirno) promene cena, koje određuje preduzeće koje uživa glas dobrog poznavaoca aktuelnih tržišnih prilika i, shodno tome, ima mogućnost preciznije anticipacije budućih tržišnih kretanja. Izabrano preduzeće predstavlja neku vrstu barometra - pokazatelja promena unutar ekonomskog okruženja. Reč je o preduzeću koje ne mora ostvarivati niske troškove niti mora biti veliko.

BAROMETARSKO CENOVNO PREDVODNIŠTVO
Motivi određivanja barometarskog cenovnog predvodništva mogu biti raznovrsni. (1) Konkurentski odnos između nekoliko velikih preduzeća, u okviru određene industrije, može onemogućiti izbor jednog od njih. (2) Sledbenici mogu izbegavati neprekidno izračunavanje visine troškova, dok se uslovi ekonomskog delovanja ne promene. (3) Barometarsko preduzeće se pokazalo kao dobar anticipator promena uslova, vezanih za nivo troškova i potražnje u datoj industriji i privredi u celini

POTENCIJALNA KONKURENCIJA I PRODOR PREDUZEĆA NA NOVA TRŽIŠTA
Modilijani je izložio tezu da tokom analize monopola, eventualno može biti izostavljen fenomen potencijalne konkurencije, što ne može biti učinjeno kada je reč o oligopolu. Njegova argumentacija je zasnovana na činjenici da, u uslovima monopola, potražnja manifestuje svojstva neelastičnosti, te novi ulaz nema perspektivu, budući da ne može ostvariti pomeranje krivulje potražnje udesno.

Pretpostavimo da je inicijalno stanje na određenom tržištu, čiji je prikaz dat na Dijagramu, takvo da je određeno monopolsko preduzeće, čiji granični troškovi imaju vrednost MC1, a prosečni – AC1, ponudilo proizvode na tržištu, saobrazno krivulji ponude S1. Ukoliko je potražnja predstavljena pomoću krivulje D, u pomenutim početnim uslovima nije moglo doći do formiranja cene ispod nivoa P1, kojoj je odgovarala količina ponude K1. Na ovo tržište ulazi novo preduzeće, čiji granični troškovi imaju nižu vrednost i iznose MC2, a prosečni troškovi, koji su takođe niži, iznose AC2. Ovo preduzeće raspolaže mogućnošću da ponudi proizvode, saglasno krivulji ponude S2.

MIKROEKONOMIJA.

Παρόμοιες παρουσιάσεις

Παρουσίαση με θέμα: "MIKROEKONOMIJA."— Μεταγράφημα παρουσίασης:

Παρόμοιες παρουσιάσεις

Σχετικά με το έργο

Σχόλια

Είσοδος

Σύνδεση μέσω των κοινωνικών δικτύων:

MIKROEKONOMIJA.

Παρόμοιες παρουσιάσεις

Παρουσίαση με θέμα: "MIKROEKONOMIJA."— Μεταγράφημα παρουσίασης:

Παρόμοιες παρουσιάσεις

Σχετικά με το έργο

Σχόλια