MONETARNA POLITIKA

I - Uloga i ciljevi monetarne politika Upravljanje ponudom novca Upravljanje nivoom kamatnih stopa Stabilnost cena i očuvanje kupovne moći domaćeg novca Obezbeđenje privrednog rasta Održanje pune zaposlenosti Očuvanje spoljnoekonomske ravnoteže i ravnoteže deviznog kursa Komplementarnost i konfliktnost ciljeva monetarne politike. Neoklasični, monetaristički i kejnzijanski stavovi o ulozi i ciljevima monetarne politike. Međuciljevi i konačni ciljevi monetarne politke.

II – Instrumenti monetarne politike Operacije na otvorenom tržištu Diskontna stopa Određivanje stope obaveznih rezervi Operacije na deviznom tržištu Upravljanje nivoom kreditne aktivnosti (selektivni, reeskontni krediti iz primarne emisije) Ograničenja: Oskudnost instrumenata finansijskog tržišta, Nedovoljna razvijenost tržišta kapitala, Nerazvijene finansijske institucije, Bankarski sektor koji nije restrukturiran

III – Uloga i zadaci centralne banke kao subjekta monetarne politike Pojam centralne banke. Kraći istorijat centralnog bankarstva. Pojam i značaj nezavisnosti CB. Mehanizmi za osiguranje nezavisnosti CB. Uloga i zadaci centralnih banaka danas: Regulisanje količine novca u opticaju, Regulisanje obima kreditne aktivnosti banaka, Određivanje diskontne stope Utvrđivanje visine obaveznih rezervi banaka kod CB, Izdavanje i trgovina određenim hartijama od vrednosti, Izdavanje novčanica i kovanog novca Kontrola banaka i staranje o likvidnosti bankarskog sistema Uloga zajmodavca u poslednjoj instanci, Staranje o platnobilansnoj poziciji zemlje i vođenje politike deviznog kursa (negde u saradnji sa vladom), Obavljanje raznih poslova za račun i potrebe države.

IV – Osnovni monetarni agregati Primarni novac = gotov novac + rezerve banaka kod CB Agregat M1 = gotov novac + depoziti po viđenju + putnički čekovi Agregat M2 = M1 + depoziti oročeni do 1 godine Agregat M3 = M2 + depoziti oročeni preko 1 godine + devizna sredstva Kratko podsećanje na pojam i značaj kreditne multiplikacije. Bilans centralne banke: Aktiva – Imovina Krediti CB Zlato i devize Vladini vrdnosni papiri Pasiva – Izvori Gotovina u opticaju Gotovina u trezoru CB Bankarski depoziti kod CB

V – Alternativni monetarni koncepti targetiranja Ponuda novca kao target i grafička interpretacija u IS-LM modelu. Kamatna stopa kao target i IS-LM model. Monetaristi i kejnzijanci u odnosu na ponudu novca i kamatnu stopu kao međuciljeve monetarne politike

VI – Monetarna politika kao sredstvo upravljanja agregatnom tražnjom Stabilizaciona monetarna politika u recesiji. Ciljevi i instrumenti monetarne politike u recesiji (depresiji). Stabilizaciona monetarna politika u inflaciji: Ciljevi i instrumenti monetarne politike u inflaciji. Grafička interpretacija. Ograničenja monetarne politike u uslovima duboke depresije: »zamka likvidnosti«. Monetarističko objašnjenje »Velike depresije« iz 1929.-1933. Ponašanje novca i uloga Federalnih rezerva. Jedna alternativna interpretacija u skladu sa »teorijom zavere«.

VII – Transimisioni mehanizam monetarne politike Definicija – način na koji novac utiče na privredu i realne agregate. Efekti promena količine novca na društveni proizvod, zaposlenost i inflaciju. Transimisioni mehanizam kod kejnzijanaca (putem kamatne stope). Transimisioni mehanizam kod monetarista (direktno preko ponude novca). Transimisioni mehanizam monetarne politike i dejstvo na devizni kurs i platni bilans. Transimisioni mehanizam putem kreditnih linija (kod zemalja sa nerazvijenim finansijskim tržištem). Nelikvidnost; problem »moralnog hazarda«; preraspodela sredstava; inflatorni pritisci i problem nelikvidnosti.

VIII – Veza monetarne i fiskalne politike Monetizacija budžetskog deficita Vladin emisioni prihod (senjoridž) i inflatorni porez: grafička i modelska prezentacija Kvazi-fiskalni deficit: negativne kursne razlike; gubici javnih preduzeća; uloga selektivnih kredita iz primarne emisije za pokriće gubitaka i u otkupu poljoprivrednih proizvoda; Napuštanje fiskalne uloge CB danas i način regulisanja odnosa između države i CB u cilju neinflatornog zaduživanja.

IX – Dileme i ograničenja monetarne politike u savremenim teorijama Aktivna, ili pasivna monetarna politika, Liberalistička, ili intervencionistička politika, Pravila, ili diskrecija u mnetarnoj politici. Vremenski pomaci monetarne politike: unutrašnji, spoljni-eksterni, informaciono kašnjenje. Optimalna i konzistentna monetarna politika. Značaj »Lukasove kritike«. Pojam političkog ciklusa.

X – Izbor pravila monetarne politike Moguća pravila ekonomske-monetarne politike: Fridmanovo pravilo konstantne dugoročne stope monetarnog rasta Aktivno pravilo korekcije monetarne politike zavisno od nivoa inflacije; Pravilo dugoročnog konstantnog rasta nominalnog dohotka po definisanoj ciljnoj stopi; Pravilo korekcije monetarne politike zavisno od niova stope nezaposlenosti u odnosu na NRU; Pravilo budžetske discipline bez zaduživanja.

RAZVOJNA POLITIKA

I – Osnovna pitanja privrednog razvoja Akumulacija kapitala Promena privredne strukture Dinamičan razvoj spoljne trgovine Uloga države i tržišta u privrednom razvoju

II – Akumulacija kapitala Štednja kao preduslov investicija, a investicije kao preduslov privrednog rasta. Udeo S i I u BDP za našu zemlju od 20% do 25% za stope rasta BDP od 7% do 10%. Odnos I/BDP je optimalan kada je stopa granične efikasnosti I jednaka stopi rasta BDP. Drugi kriterijum: bruto I treba da budu jednake zbiru profita, renti i kamata u privredi kao celini. Postoje tri ograničenja: 1) fizički kapital – infrastruktura; 2) priliv stranog kapitala i 3) akumulacija ljudskog kapitala.

III – Promena privredne strukture i ekspanzija spoljne trgovine Opada udeo poljoprivrede (do 5% GDP), a raste udeo uslužnih delatnosti i masovna i moderna industrijska proizvodnja; Raste značaj tehnologije, nauke i obrazovanja; Liberalizacija spoljne trgovine kao prednost za privredni razvoj u odnosu na supstituciju uvoza; Studije slučaja potvrđuju da privrede sa većim udelom spoljne trgovine u BDP imaju nižu inflaciju i višu stopu rasta BDP.

IV – Uloga države i tržišta u privrednom razvoju Prednost tržišne alokacije u odnosu na centralno planiranje; Uloga države: zaštita vlasništva, pravni poredak i sigurnost, makroekonomska ravnoteža, efikasan pravni, sudski i administrativni sistem; Državni intervencionizam ustupa mesto liberalizaciji, deregulaciji, privatizaciji, zaštiti i jačanju konkurencije; Faktori ubrzanog privrednog razvoja su: jako i konkurentno tržižte, dobra ekonomska politika, jake institucije i efikasan privredni sistem zemlje; Efikasna ekonomska organizacija u kojoj država ima ključnu ulogu, izuzetno je važna za brzi privredni rast.

V – Izvori privrednog razvoja i rasta Doprinos rada i kapitala rastu Efikasnost korišćenja proizvodnih resursa, ili ukupna faktorsa produktivnost (UFP) kao rezidual u funkciji Soloua, čiji doprinos rastu BDP ide i preko 50%; U periodu 1909.-1949. rad i kapital su doprineli 12%, a rezidual 88%; U periodu 1929.-1982. rad i kapital su doprineli rastu BDP sa 15%, obrazovanje sa 40%, a rezidual sa 45%. Porast UFP doprinosi: relativnih cena i bržem rastu određenih grana, Povećanju realnih plata, Smanjenju inflatornih pritisaka, Otvaranju novih radnim mesta i rastu zaposlenosti. Ključni faktori rasta UFP su investicije u istraživanje i razvoj, kao i tehnološke, tržišne i proizvodne inovacije.

VI – Ukupna faktorska produktivnost Rast UFP za 0,2% povećava životni standard u ZUR više nego 100 milijardi $ novih investicija. Elastičnost proizvodnje na kapital je kod ZUR 0,55 a na rad oko 0,45; Kod RU je prvi pokazatelj 0,25 do 0,40, a drugi 0,6 do 0,75 i posledica je nivoa obrazovanja i kvaliteta radne snage. Nivo obrazovanja i dobra ekonomska politika, nivo tehnologije i institucije, mnogo doprinose rastu BDP.

VII – Privredni rast i strukturne reforme Cilj strukturnih reformi je promena agregatne ponude. To je reforma pojedinih sektora (trgovina, finansije, država) i povećanje efikasnosti upotrebe resursa. Strukturne reforme su neomiljene kod političara jer su dugoročne i nose znatne socijalne troškove. Krize su povod za reforme, a bolje je da ih sprovodi nova vlada. Makroekonomska stabilizacija prethodi strukturnim reformama. Moguć je gradualizam i šok terapija i to važi i za strukturne reforme. Redosled je: 1) stabilizacija, 2) liberalizacija i privatizacija, 3) restrukturiranje preduzeća, 4) ekspanzija izvoza, 5) reforma rashoda i promena privredne strukture, 6) porast faktorske produktivnosti i smanjenje jediničnih troškova rada.

VIII – Finansijski sistem i privredni razvoj Efikasan finansijski sistem i efikasno korišćenje resursa su ključni faktori bogatstva jedne zemlje. Nizak politički rizik i smanjenj finansijski rizik usle drazvijenog sistema finansija, doprinose ubrzanom privrednom razvoju.

VIII – Finansijski sistem i privredni razvoj (nastavak) Visok rast BDP korespondira sa: Visokom stopom štednje i investiranja (preko 25% BDP); Visokom produktivnosti investicija (preko 20%); Znatnom finansijskom produbljenosti (preko 30%); Razvijenim finansijskim institucijama i instrumentima Propilzivnim tržištem kapitala i prilivom FDI.

IX – Faktori rasta u ekonomskoj istoriji industrijska revolucija, razvijeno tržište, privatna svojina i ekonomske slobode, tradicija, mentalitet, religija, kultura, prirodni resursi i kvalitetna radna snaga. Pregled ekonomskog razvoja danas: Razvijene zemlje »Azijski tigrovi« i Japan, Zemlje u razvoju i Latinska Amerika, Zemlje u tranziciji i SRJ.

X – Harod-Domarov model rasta To je kejnzijanski model koji polazi od štednje kao funkcije dohotka i jednakosti štednja i investicija pri ravnotežnom dohotku. Pretpostavke modela: Proizvodna funkcija ima dva faktora: rad i kapital a ulaganja su zasnovana na konstantnim prinosima; Elastičnost supstitucije rada i kapitala je jednaka nuli; Udeo štednje u društvenom proizvodu je konstantan; Nivo cena je konstantan, a uticaj monetarne politike je zanemaren.

X – Harod-Domarov model rasta (nastavak) Prirodna stopa rasta je : Gn = n +p Gde je n stopa rasta radne snage, a p je stopa rasta produkt. rada. Uslov ravnoteže je : ΔP =ΔY gde je rast BDP proprcionalan rastu privrednih kapaciteta ΔP.. Takođe je ΔI/I = σ(1 – β) tj. rast investicija je proizvod granične sklonosti štednji i odnosa autput-kapital (σ ). U ravnoteži dohodak mora da raste po istoj stopi kao i investicije: ΔI/I = ΔY/Y, a to je tzv. garantovana stopa rasta. Stanje dugoročne stabilne ravnoteže (steady state) imamo kada je: σ(1 – β) = n +p tj. kada je prirodna stopa rasta jednaka garantovanoj stopi rasta u privredi.

X – Harod-Domarov model rasta (nastavak) Kada je Gn = GW tada su očekivanja proizvođača ispunjenai tražnja za radnom snagom jednaka je ponudi. Takođe, radna snaga raste po stopi n a dohodak po stopi p . Budući da n ne zavisi od ekonomskih faktora a σ je konstantna, znači da produkt. Rada zavisi od tehnoloških promena kao ključnog faktora razvoja. Takođe, Gw zavisi od granične sklonosti štednji. Ako Gw raste sporije od Gn pojaviće se nezaposlenost (višak r.s.). Ako Gw raste brže od Gn tada je rast radne snage i produktivnosti nedovoljan da osigura potrebni rast agregatne tražnje i opet nema ravnoteže. Tada se javlja višak kapaciteta. Prvi slučaj je tipičan za ZUR i tada treba povećati σ ako je moguće, ili ići na radno-intenzivne tehnologije. Drugi je slučaj za RZ i tada moraju da uslede tehnološke promene i inovacije.

XI – Ekonomska politika za stabilan rast i razvoj Kod ZUR treba ići na uvoz kapitala (FDI) i na niske kamatne stope da bi se podstakla investiciona aktivnost. Drugi metodi su rast produktivnosti rada (tada raste Gn ) i rast granične sklonosti štednji (da bi porasle I). Tu je i rast modernih sektora na račun razvoja tradicionalnih sektora industrije. Kod RZ treba smanjiti Gw i ključne mere su vezane za smanjenje štednje (kroz rast poreza). Problemi između S i I, kao i problemi između uravnoteženja Gn i Gw su ključni uzroci recesije i pregrejane privrede.

XII – Neoklasični model rasta Harod-Domarov model rasta pretpostavlja konstantni kapitalni koeficijent i odsustvo supstitucije faktora proizvodnje. Tada se nova ravnoteža ne može uspostaviti. To je kejnzijanski koncept. Neoklasika polazi od toga da se odnosi prirodne i garantovane stope mogu uravnotežiti ili putem promene kapitalnog koeficijenta - Solou model, ili putem promene stope štednje – Kaldorov model. Polazi se od proizvodne f-cije: Y = f (K,L) Kada se funkcija razvije dobijamo da je stopa rasta Y jednaka zbiru stope rasta kapitala i rada gde kao ponderi koji množe te stope služe elastičnost proizvodnje u odnosu na rad, tj. u odnosu na kapital.

XIII – Neoklasični model rasta – nastavak Kada imamo Kob-Daglasovu proizvodnu funkciju: Y = KαL1-α tada je stopa rasta Y jednaka zbiru stopa rasta K i L gde su ponderi udeli rada i kapitala u stvaranju Y, a to su α i 1- α. Ovde polazimo od toga da koristimo agregatnu proizvodnu funkciju. Stoga su kod Soloua izvori rasta: rad, kapital i tehnologija (Solou rezidual tj. rast produktivnosti). Iz modela proistiže da u dugom roku stopa štednje određuje rast I i K, a ovaj određuje rast Y . Rast Y usled rasta štednje traje do steady-state stanja u kome je stopa amortizacije kapitala jednaka stopi rasta investicija. Nivo kapitala u steady-state koji maksimizira potrošnju je tzv. Zlatno pravilo. Tada je neto granični proizvod kapitala jednak stopi rasta društvenog proizvoda. To je moguće ako raste stopa I brže od rasta stope potrošnje. U dugom roku: a) rast stope nataliteta smanjuje rast Y; b) ključni faktor rasta životnog standarda je tehnološki progres.

FISKALNA POLITIKA

I – Pojam i ciljevi fiskalne politike Fiskalna politika je deo ekonomske politike usmeren na korišćenje javnih prihoda i javnih rashoda za ostvarenje širih ciljeva ekonomskog sistema zemlje. Globalni ciljevi fiskalne politike: Ostvarenje privrednog rasta i razvoja (kroz rast društvenog proizvoda), Ekonomska ravnoteža i stabilnost cena, Pravednija raspodela dohotka. Specifične funkcije fiskalne politke: Finansiranje ponude javnih dobara i usluga Ravnomernija socijalna raspodela javne potrošnje Stabilizaciona funkcija (rast BDP, stabilne cene, rast Z) Strukturno-razvojna funkcija.

II – Instrumenti fiskalne politike Komponente fiskalne politike su: Politika javne potrošnje – budžetska politika Poreska politika – politika budžetskih prihoda Instrumenti fiskalne politike: Nivo budžetske potrošnje Nivo transfera Autonomni porezi Nivo poreskih stopa

III – Efekti poreske politike – kvantitativni pristup Kejnzijanski model ravnotežnog dohotka i linija od 45 stepeni. Pojam raspoloživog dohotka. Funkcija potrošnje i funkcija poreza. Formulisanje modela i rešenje modela. Recesioni jaz i ekspanzivna fiskalna politika. Inflacioni jaz i restriktivna monetarna politka.

IV – Efekti promene obima budžetske potrošnje i transfera Osnovni model i grafička intepretacija. Rast javnih rashoda-transfera i nivo dohotka. Pad javnih rashoda-transfera i nivo dohotka. Rešenje zadatka – brojčanog primera i ekonomska interpretacija rezultata.

V – Efekti promene autonomnih poreza i poreskih stopa Osnovni model i grafička interpretacija. Uvođenje poreske stope i korigovani multiplikator investicija. Rast i smanjenje poreskih stopa u uslovima inflacije-recesije. Dejstvo promene, ili ukidanja-uvođenja autonomnih poreza na dohodak u uslovima inflacije-recesije. Numerički primer i ekonomska interpretacija rezultata.

VI – Instrumenti fiskalne politike – nastavak Instrumenti-mere fiskalne politike svode se na promenu postojećeg, ili uvođenje nekog novog instrumenta ( promena nivoa potrošnje i poreske stope; uvođenje novih poreza, ili transfera). Još jedna klasifikacija instrumenata fiskalne politike: Pojam i vrste automatskih-ugrađenih stabilizatora. Modelska interpretacija automatskih stabilizatora. Pojam i vrste formula elastičnosti u cilju eliminisanja neravnoteža u privredi. Diskrecione mere fiskalne politike kao najvažnije.

VII – Budžetski deficit i ravnotežni dohodak u kejnzijanskom modelu Pojam budžetskog deficita i načini pokrića. Makroekonomski efekti pokrića BD: emisijom novca, zaduživanjem kod građana – javni dug, prodajom državne imovine, zaduživanjem u inostranstvu Uticaj BD na BDP – tumačenje u okviru modela. Multiplikator uravnoteženog budžeta i ekonomska interpretacija. Strukturni i ciklični budžet i grafička interpretacija. Ciklično neutralni budžet.

VIII – Učinci fiskalne politike Učinci na agregatnu tražnju i stabilizaciju privrede; Učinci na privredni rast i rast zaposlenosti; Učinci na ukupnu likvidnost u privredi; Učinci na monetarnu stabilnost i stabilnost cena; Učinci na preraspodelu dohotka i imovine; Učinci na socijalnu politiku putem obima i vrsta transfera; Učinci na razvoj društvenih delatnosti (kultura, obrazovanje, zdravstvo, ulaganje u nauku i tehnološka istraživanja). Studija slučaja: Analiza konkretnog Zakona o budžetu Republike Srbije za 2003. godinu.

IX – Rikardo_baro teorema o neutralnosti fiskalne politike Sadržaj teoreme i njena doktrinarna interpretacija. Prikaz teoreme u okviru modela fiskalne politike. Odnos kejnzijanaca i monetarista prema teoremi. Rikardo-Baro teorema i moderna teorija funkcije potrošnje. Rikardo-Baro teorema u kontekstu empirijskih činjenica.

X – Oleveira-Tanzi efekat Pojam i modelsko tumačenje efekta. Efekti vremenskog kašnjenja u naplati poreza na budžetski deficit. Značaj efekta u uslovima hiperinflacije. Numerički primer i empirijski podaci u raznim epizodama hiperinflacije po zemljama. Inverzni Oleveira-Tanzi efekat u stabilizacionom periodu.

XI – Doktrinarni pogledi na fiskalnu politiku Kejnzijanizam i aktivistička fiskalna politika. Primat fiskalne politike u odnosu na monetarnu i primat budžetske u odnosu na poresku politiku kod kejzijanaca. Monetarizam i kritika fiskalne politike. Efekat istiskivanja i monetaristička kritika. Teorija racionalnih očekivanja i fiskalna politika. Ekonomija ponude i fiskalna politika. Laferova kriva i stimulativna poreska politika ekonomije ponude.

XII – Fiskalna politika u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju Nivo potrošnje kod RZ i ZUR, Obim transfera i socijalnih rashoda kod RZ i ZUR, Vrste i izdašnost poreza kod RZ i ZUR (direktni i indirektni porezi; porez na dohodak, porez na profit, porez na promet, akcize, porez na dodatu vrednosti, carine, porez na imovinu), Budžetski deficit i vladin emisioni prihod kod RZ i ZUR, Obim poreske evazije i »sive ekonomije« kod RZ i ZUR, Javni dug kod RZ i ZUR.

XIII – Veza fiskalne politike i drugih oblika ekonomske politike Da li je inflacija monetarni, ili fiskalni fenomen? Veza budžetskog deficita sa ponudom novca i kamatnom stopom. Fiskalna politika i devizni kurs u Mandel-Flemingovom modelu: A) u režimu fiksnog deviznog kursa, B) u režimu fleksibilnog deviznog kursa Budžetski deficit i platni bilans (model injekcije-povlačenja). Javni dug i nivo kamatnih stopa. Nivo kamatnih stopa i kretanje kapitala. Kretanje kapitala i stanje platnog bilansa.

XIV – Savremena kretanja u fiskalnoj politici i budžetskoj potrošnji Smanjenje BD kao svetski trend kod RZ, ZUT i ZUR. Kriterijumi iz Matrihta i smanjenje BD. Problem rasta državne potrošnje, javnog duga i kamatnih stopa tokom vremena u RZ (tokom 20. veka i naročito posle 1945. godine). Savremene tendencije u SAD, V.B. Nemačkoj, Kanadi, Francuskoj. Mere u cilju sreforme i smanjenja javnih rashoda u RZ. Nivo potrošnje kod EU, SAD i Japana. Nivo BD u Evropskoj uniji i SAD. Nivo transfera posle 1950. raste (za penzije, socijalno osiguranje, nezaposlenost, subvencije).

XV – Subjekti i institucije fiskalne politike Država – vlada kao subjekt fiskalne politike: na nivou federalne države na nivou unitarne države na nivou regiona – lokalne samouprave (regija, pokrajina, opština i gradova). Obaveza donošenja budžeta u formi zakona. Obaveza zakonskog regulisanja poreskog sistema i poreske administracije. Institucija budžeta i Trezora države. Organizacija i uloga poreske administracije. Fiskalni sistem i finansijski sistem zemlje. Javni dug, tržište kapitala i hartije od vrednosti.

XVI – Ograničenja fiskalne politike Vremenski pomaci – kašnjenja (time lags) u primeni fiskalne politike: Unutrašnje kašnjenje: kod uočavanja; kod odlučivanja; kod administriranja-sprovođenja mera; Spoljašnje kašnjenje – vreme neophodno za uticaj na ciljne varijable; Informaciono kašnjenje; Predvidivost i neutralnost politike; Visoko oporezivanje i destimulativna poreska politika; Neelastičnost javnih rashoda kao prepreka za smanjenje predimenzionirane javne potrošnje; Problem velikog i rastućeg javnog duga; Problem tolerisanja »mekog« budžetskog ograničenja.

XVII – Fiskalna politika i privredni razvoj Ići na niže poreske stope u cilju stimulisanja preduzetništva, većeg zapošljavanja i rasta potrošnje. To uključuje i diferencirane poreske stope, poreske kredite, kao i širi krug oslobađanja i olakšica. To su potvrdila i iskustva zemalja Azije – »Pet tigrova Dalekog istoka«. Moguća su i rešenja poreskog oslobađanja, ili odlaganja poreske obaveze na neke vreme za nove firme

XVIII – Fiskalna politika i privredni razvoj – nastavak Uslovna oslobođenja vezana su za nove investicije, rast zaposlenosti i proizvodnje, reinvestiranje dobiti. Dodatne stimulacije za strana direktna ulaganja (Španija, Portugalija). Ubrzana amortizacija koja se odbija od poreske osnove i investira. Degresivni metod oporezivanja u kome se poreska stopa smanjuje sa rastom dobiti. Obezbediti načelo neutralnosti poreske politike. Neoporezivanje kamate na štednju, mogućnost prenošenja gubitka, neoprezivanje dividende.

STABILIZACIONA EKONOMSKA POLITIKA

I – Pojam i vrste stabilizacionih programa Pojam stabilizacionog programa; Stabilizacioni programi u užem i širem smislu; Ortodoksni i heterodoksni programi; Gradualistički programi i šok terapije; Uspešni i neuspešni programi; Nedovoljno istrajni i populistički programi; Stabilizacioni programi MMF.

II – Opšte karakteristike stabilizacionih programa Ključni ciljevi programa, Pregled najznačajnijih stabilizacionih mera, Fiskalne i monetarne mere, Devizni kurs i politika dohotka, Mere strukturne politike, Faze-etape stabilizacije, Rezultati programa prema ključnim indikatorima, Stabilizacioni troškovi, Kretanje ekonomskih indikatora posle stabilizacije: cene i novac, devizni kurs, budžetski prihodi, nadnice, proizvodnja, kamatne stope, nezaposlenost.

III – Vrste inflacije i pregled stabilizacionih programa po zemljama Prema intenzitetu: 1) Umerena; 2) Hronična; 3) Visoka; 4) Hiperinflacija. Prema uzrocima: 1) Troškovna; 2) Inflacija tražnje.

četiri talasa hiperinflacije: 1) 1921. -1924 četiri talasa hiperinflacije: 1) 1921.-1924. (prvi svetski rat) 2) 1943.-1949. (drugi svetski rat); 3) 1984.-1993. (Latinska Amerika); 4)1989.-1994.(tranzicija).

Klasične hiperinflacije: karakteristike i primena ostodoksnog programa. Novije hiperinflacije: karakteristike i heterodoksni program. Valutna supstitucija, intenzitet, inflaciona inercija, budžetski deficit, inflatorni porez, tip očekivanja, uzročnici, kredibilitet vlade.

IV – Pojam, ciljevi i mere ortodoksnih programa Pojam i definicija OP; Kraktoročni i dugoročni ciljevi OP; Operativni ciljevi OP; Uzroci hiperinflacije i razlozi primene OP; Pregled osnovnih mera: Fiskalne mere – na prihodnoj i rashodnoj strani; eliminacija BD i reforma fiskalnog sistema; reforma javnih rashoda; inverzni OT-efekat; pokriće BD;dugoročne mere. Monetarne mere: emisija novca, kontrola kredita, kamatna stopa, kontrola Neto domaće aktive, nezavisna CB, reforma banaka, razvoj finansijskog sektora. Monetarna reforma: uvođenje nove valute, ili denominacija; Devizno veće; primeri po zemljama. Politika deviznog kursa: fiksni d.k. i pretpostavke; problemi odustajanja, aprecijacije, deficita PB, pojave »crnog« kursa, rasta kamatnih stopa, devalvacije.

V – Pregled strukturnih reformi Restrukturiranje javnog sektora i smanjenje rashoda; Poreska reforma, smanjenje evazije, bolja administracija; Finansijska liberalizacija i razvoj tržišta kapitala; Jačanje nezavisnosti CB i instrumenata ponude novca; Trgovinska liberalizacija; Privatizacija; Restrukturiranje preduzeća i banaka; Donošenje socijalnog progrma i mera za rast zaposlenosti.

VI – Osnovne etape i troškovi OP Prva faza – brza dezinflacija. Druga faza – fleksibilizacija. Treća faza – strukturne reforme. Stabilizacioni troškovi: Rast U, pad Y i Q, pad realnih nadnica, Rast realnih kamatnih stopa,sniženje investicija i potrošnje, Precenjena domaća valuta i deficit PB, Odliv kapitala iz zemlje, spoljni dug, pad deviznih rezervi; Promene u strukturi relativnih cena.

VII – Kretanje ekonomskih indikatora u periodu stabilizacije Zavisi od tipa i intenziteta inflacije i specifičnosti svake zemlje U domenu nominalnih veličina (cene, kamate, nadnice) U realnom sektoru (Z,Q, Z, produktivnost rada) U javnom sektoru (BD rashodi, prihodi, javni dug) Monetarni sektor (monetarni agregati i novčana mas) Relativne cene (kamata, devizni kurs, realne nadnice) Spoljni sektor (izvoz, uvoz, PB i TB, devizne rezerve) Agregatna tražnja (javna potrošnja, investicija, lična potrošnja). Fišerov efekat, nominalna i realna kamatna stopa. Rast tražnje za novcem i grafička interpretacija. Kamatna stopa CB i kredibilitet progrmama u odnosu na kam. stopu. Ilustracija kretanja k.stope po zemljama – primeri. Troškovi visoke k. stope i postepeno sniženje kamtnih stopa.

VIII – Proces remonetizacije Pojam remonetizacije i tražnja za novcem. Funkcija tražnje za novcem zavisi od kamatne stope i stope inflacije. Veza inflacije sa ponudom i tražnjom za novcem Primeri remonetizacije i učešća novčane mase u BDP po zemljama. Završetak remonetizacije i faktori od kojih zavisi: i, v, Y, institucionalni faktori.

IX – Stabilizacioni programi MMF Karakteristike stabilizacionih programa MMF (ortodoksni). Osnovni kvantitativni ciljevi (stabilne cene i ravnoteža PB), Ključne mere programa: BD, prihodi i rashodi, monetarna politika (NDA), kontrola plata bez kontrole cena, liberalizacija (carine, kamate, finansijske transakcije), devizni kurs fiksni, pa fleksibilni. Primeri primene programa MMF po zemljama.

X – Pouke i lekcije u vezi ortodoksnih programa Za slamanje klasične hiperinflacije, Fundamentalna fiskalna i monetarna ravnoteža, Radikalna promena režima ekonomske politike, Fiksni devizni kurs i politika d.k. u drugoj fazi, Stabilizacioni troškovi nisu veliki, Značajna spoljna finansijska podrška, Sprovodile su ih nove vlade sa većim kredibilitetom, Efekat remonetizacije irasta kamatnih stopa, Strukturne reforme kao ključne za trajni uspeh programa. Kratak komentar tabele

HETERODOKSNI STABILIZACIONI PROGRAMI

I – Pojam, vrste i uslovi primene HP Pojam HP, kratkoročni i dugoročni ciljevi. Vrste heterodoksnih programa: prema brzini dezinflacije, prema ishodu, prema izboru nominalnih sidara, prema opsegu politike dohotka. Populistički stabilizacioni programi. Uslovi primene HP.

II – Inflaciona inercija i hiperinflacije novijeg tipa Karakteristike inflacione inercije: indeksacija nominalnih veličina, nizak kredibilitet vlade, rigidnost cena i nadnica u kretanju nadole, dugoročno prisustvo inflacije sa postepenim rastom intenziteta, neuspešna stop-go politika, precenjen devizni kurs i hronični deficit platnog bilansa. Hiperinflacije novijeg tipa: manji obim senjoridža i BD nego kod klasičnih HI, više uzročnika od kojih nijedan nije dominantan, niži intenzitet i kraće trajanje, jaka inercija i manje izražena dolarizacija, nizak kredibilitet i reputacija vlade i primenjenog programa.

III – Teorijska osnova heterodoksnih stabilizacionih programa Neoklasična dihotomija na realni i monetarni sektor. Odsustvo novčane iluzije i neutralnost novca. Značaj stabilizacionog šoka i sinhronizacija nominalnih veličina bez promene relativnih cena i uz minimalne troškove. Tri jednačine ravnoteže na tržištu rada, tržištu roba i deviznom tržištu. Inflatorna sekvenca i dejstvo nominalnih sidara (količina novca, cene, nadnice, devizni kurs).

IV – Teorijska osnova HP – nastavak Institucionalni faktori bitni za uspeh HP: minimiziranje društvenih troškova stabilizacije primenom politike dohotka, ostvarenje socijalnog konsenzusa u cilju brze i uspešne dezinflacije. Konsenzus se ostvaruje u trouglu: država (devizni kurs) – sindikati (plate) – poslodavci (cene). Tako se sinhronizuju nominalna sidra. Kredibilitet HP zavisi od: uspostavljanja fundamentalne fiskalne i monetarne ravnoteže obezbeđenja socijalnog konsenzusa izbora ključnog nominalnog sidra i usklađivanja nominalnih veličina (zamrzavanja). Primena HP omogućuje: a) visok kredibilitet programa, b) niske troškove stabilizacije, c) simultano dejstvo na više uzročnika, d) znatnu političku stabilnost.

V – Sadržaj mera u heterodoksnim programima Mere ortodoksnog tipa su: 1) uspostavljanje fiskalne ravnoteže, 2) restriktivna monetarna politika. Mere heterodoksnog tipa su: 1) izbor i usklađivanje nominalnih sidara, 2) politika dohotka tj. kontrola nadnica i cena. Razlike u odnosu na OP su: manje restriktivna monetarna i fiskalna politika, monetarna reforma je uglavnom u formi denominacije, primena poltike dohotka. Uzroci neuspeha HP su: a) nedovoljna istrajnost u uspostavljanju monetarne i fiskalne ravnoteže, 2) izostanak strukturnih reformi usld čega se obnavlja inflaciona inercija.

VI – Politika kontrole nadnica Kontrola nadnica može biti sveobuhvatna i delimična (samo u državnom sektoru, kod monopola). Oblici kontrole su: zamrzavanje nadnica uz stopiranje indeksacije, kontrola kroz primenu raznih formula podešavanja nadnica. Ključni problemi: 1) inicijalno dobro podesiti nadnice, 2) pristup indeksaciji. U primeni HP nadnice su zamrzavale: Izrael, Argentina, Brazil, Meksiko, SFRJ, Poljska. Kod kontrole nadnica važan je sporazum sa sindikatima i ograničena indeksacija.

VII – Politika kontrole cena Primenjena u svim HP kao delimična, ili sveobuhvatna. Ključna je faza odmrzavanja cena kada nema rasta ukoliko je program uspešan. U suprotno sledi devalvacija i još brži rast cena. Karakteristike stop-go politike: 1) kontrola nadnica i cena, 2) ubrzanje rasta cena, jer su izostale strukturne i fiskalno-monetarne mere, 3) novi stabilizacioni pokušaj na granici hiperinflacije. Slabosti i nededostaci poltike dohotka: mogućnost pogrešne alokacije resursa. Deo radnika može biti u neravnopravnom položaju kod zamrzavanja plata, Može doći do poremećaja relativnih cena, Smanjen kredibilitet programa i ubrzanje inflacije.

VIII – Izbor nominalnih sidara Pojam i vrste nominalnih sidara – devizni kurs, nadnice, ponuda novca, nivo cena, kamtne stope. Izbor ključnog nominalnog sidra i sinhronizacija ostalih nominalnih sidara. Osnovne je usklađivanje kursa i plata uz zamrzvanje cena, čvrstu monetarnu politiku i budžetsku ravnotežu. Izborom više sidara vrši se podela rizika i smanjuje teret stabilizacije. Fišer – ako su poremećaji na strani realnih faktora (IS-kriva) tada je bolji target ponuda novca. Ako su poremećaji na strani LM-krive tada je devizni kurs bolji target.

IX – Ponuda novca i devizni kurs kao nominalna sidra HP mogu biti zasnovani da deviznom kursu kao nominalnom sidru ERBS). HP na ponudi novca kao nominalnom sidru – MBS. Rezultati MBS programa: brz pad inflacije praćen rastom nezaposlenosti i padom društvenog proizvoda, rast kamtnih stopa, pad agregatne tražnje. Devizni kurs nije precenjen. Ovaj program treba koristiti u slučaju niske reputacije i kredibiliteta vlade. ERBS programi su dominirali (preko 20). Karakteristike su: Apreciran devizni kurs i pogoršanje PB, rast realnih nadnica i potrošnje, blaži pad BDP, veći rast novčane mase nego kod MBS. Prednosti ERBS programa: d.k. je transparenta svima poznata cena i pogodna za praćenje i pregovore, lakši je za kontrolu od ponude novca, jasniji je signal za tržišne subjekte.

X - Politika deviznog kursa Osnovni problemi posle odmrzavanja cena su: 1) izbor momenta devalvacije, 2) pravilo i stepen podešavanja kursa posle devalvacije. Varijante kursa mogu biti: Metod pokretnih pariteta (korekcija prema PPP pravilu), Plivajući – fleksibilni devizni kurs, Tablita politika. Troškovi precenjenog kursa su: rast uvoza, deficit TB i PB, opadanje deviznih rezervi, odliv kapitala, recesija, rast kamatnih stopa, rast cena i BD posle devalvacije. Kada je reč o fiksnom deviznom kursu moguća su dva pristupa: fiksni kurs prema odabranoj valuti,  fiksni kurs prema korpi valuta najvećih spoljnotrgovinskih partnera.

XI – Pouke i lekcije u vezi sa izborom nominalnog sidra za brzu dezinflaciju izbor nominalnog sidra je odlučujući, kod više nominalnih sidara najvažnija je sinhronizacija, devizni kurs ima niz prednosti u odnosu na ponudu novca, kod ERBS programa javla se deficit PB i aprecijacija d.k. devalvacija je nužna, ali podržana drugim merama ne mora dovesti do rasta cena, u periodu stabilizacije može se preći na plivajući devizni kurs, kod fisknog d.k. bolje je rešenje vezivanje za korpu valuta, ZUT u prvoj fazi treba da idu na fiskni d.k. a zatim na plivajući (posle rasta deviznih rezervi i smirivanja cena).

XII – Stabilizacione faze kod heterodoksnih programa I faza – dezinflacija. II faza – fleksibilizacija III faza – stabilan privredni rast. Druga faza je kritična, jer se odmrzavaju cene i plate. Strukturne reforme i monetarno-fiskalna disciplina su presudne za uspeh programa.

XII – Stabilizacione faze kod heterodoksnih programa Komentar tabele.

XIII – Kretanje indikatora u periodu stabilizacije Prvo – nominalne veličine (W, cene, devizni kurs); Drugo – realne veličine (rast BDP, pa recesija, rast C, I, promenljivo kretanje nezaposlenosti); Treće – javni sektor (BD, javni dug, kvazi-fiskalni deficit); Četvrto – monetarni sektor (senjoridž, inflatorni porez, ponuda novca); Peto – relativne cene (realne nadnice, realni d.k. kamatne stope); Šesto – spoljnoekonomski sektor (uvoz, izvoz, TB, PB, devizne rezerve). Kod uspešnih HP cene su bile stabilne, a BD nizak. Devizni kurs je bio precenjen, a devalvacija nije ugrozila program. Kod ERBS programa je u kasnijoj fazi dolazilo do recesije. Kod ZUT recesija je bila duđa, a stabilizacioni troškovi viši.

XIV – Stabilizacioni troškovi kod heterodoksnih programa U prvoj fazi stab. troškovi nisu veliki. Rastu u drugoj fazi kada dolazi do recesije. Najizraženiji su troškovi precenjenog d.k. i pada realnih nadnica.

XIV – Stabilizacioni troškovi kod heterodoksnih programa (nastavak) Zaključci iz tabele: BDP i C prvo rast, a zatim opadaju, Nezaposlenost prvo raste a zatim opada, Realne nadnice imaju promenljivo kretanje, Cene su stabilne kod uspešnih a ubrzavaju se kod neuspešnih HP, Pogoršava se PB i tekući bilans. Sledeći grafici slikovito prikazuju kretanje osnovnih ekonomskih indikatora tokom i posle stabilizacije kod HP:

XV – Uspešni i neuspešni heterodoksni programi Dominiraju četiri faktora uspeha programa: Uspostavljanje monetarne i fiskalne discipline, Čvrsto nominalno sidro i visok kredibilitet programa, Politička stabilnost i spoljna finansijska podrška, Korenite strukturne reforme i tranzicija privrede. Ovo su i faktori neuspeha programa posle kojih kreće stop-go politika i rast inflacije ka hiperinflaciji uz sve češće i neuspele pokušaje.

XV – Uspešni i neuspešni heterodoksni programi

XVI – Komparacija ortodoksnih i heterodoksnih programa Nastavak tabele na sledećem slajdu 

Nastavak tabele sa prethodnog slajda 

XVI – Komparacija ortodoksnih i heterodoksnih programa HP se primenjuju kod jake inflacione inercije i kod HI novijeg tipa, a ortodoksni programi kod klasičnih HI i niže; Fiskalna i monetarna politika naglašenije su kod OP; Kod HP nema radikalne promene režima ekonomske politike; OP ne primenju politiku dohotka za razliku od OP;OP imaju po pravilu viši kredibilitet; Stabilizacioni troškovi su niži kod OP; HP je u prednosti kod inflacione inercije jer su niži troškovi stabilizacije i uspešniji je obračuna sa infalacionom inercijom.

XVII – Populistički stabilizacioni pokušaji Cilj ovih programa je rast i preraspodela dohotka bez fiskalnih prilagođavanja i bez korenitih strukturnih reformi. Karakteristike populističkih SP: Primena politike dohotka i privremeni pad cena, Smanjenje kamatnih stopa u cilju rasta C, te I, Precenjen d.k. ili višestruki devizni kurs, Ekspanzivna monetarna poltika da bi rastao BDP i nadnice, Povećana državna intervencija i manja uloga ržišta, Porast budžetskog deficita, U završnoj fazi rastu cene ka HI i opada BDP. Prva faza – privredni rast. Druga faza – rast BD, PB i cena. Treća faza – ulazak u zonu HI. Tri populistička eksperimenta: Čile 1970-73. Peru 1985-88. Brazil 1986. (Kruzado plan).

XVIII – Lekcije, pouke i iskustva Uslovi primene HP, Ciljevi primene HP, Teorijska osnova HP, Politika dohotka kao ključna karakteristika HP, Osnovni faktora uspeha programa, Značaj nominalnih sidara, HP je uspešan ako posle II faze ne dođe do rasta cena, Ponašanje BDP posle I i II faze primene programa, Obim stabilizacionih troškova, Uspešni i neuspešni HP, Populistički stabilizacioni pokušaji.

MONETARNA REFORMA I STABILIZACIJA

I – Pojam, značaj i tipovi monetarnih reformi Pojam monetarne reforme. Ciljevi monetarne reforme: Stvaranje stabilne valute; Ostvarenje cenovne stabilnosti; Smanjenje nominalne količine novca; Preraspodela bogatstva (konfiskatorne reforme); Jačanje nacionalne suverenosti zemlje (kod stvaranja samostalnih država). Monetarne reforme uvođenje su: a) Posle razornih HI, b) Posle velikih ratova (naročito posle II svetskog rata), c) Kod ZUT posle raspada federalnih država (SSSR, SFRJ).

II – Klasifikacija monetarnih reformi Denominacija us uspostavljanje fiksnog deviznog kursa, Konverziona reforma (stara valuta se menja za novu prema utvrđenom paritetu), Konverziona reforma sa potpunim ili delimičnim blokiranjem depozita (zavisno od porekla da se kofiskuju, vrate, pretvore u zajmove itd.), Konfiskatorna reforma putem novog pariteta koji praktično obezvređuje raniji novac, Uvođenje potpuno nove valute kod stvaranja novih država. Monetarna reforma može se uvesti odmah, ili postepeno (uz važenje dve valute u izvesnom prelaznom periodu).

III – Monetarna reforma i mere ekonomske politike Monetarnu reformu mora da prati vrlo restriktivna monetarna politika. Moguća je primena fiksnog, fleksibilnog, ili d.k. sa pokretnim paritetom. Fiskalna politika mora da se vodi u pravcu što nižeg BD. Važne su i strukturne mere u finansijskom sektoru: restrukturiranje banaka i preduzeća, privatizacija banaka i preduzeća, brži razvoj tržišta kapitala i instrumenata finansijskog tržišta, liberalizacija, jačanje nezavisnosti CB.

IV – Nezavisnost CB u kontekstu monetarne reforme Stabilizacioni programi i monetarne reforme počeli su jačanjem nezavisnosti CB. Brojna teorijska i empirijska istraživanja su potvrdila: Viša nezavisnost CB, niža stopa inflacije, Viša nezavisnost CB, niži varijabilitet inflacije, Viša nezavisnot CB, stabilniji rast BDP. Ključne mere za jačanje nezavisnosti CB: Mandat guvernera na 6 godina i nepoklapanje sa izborom vlade; Autonomija CB u izboru ciljeva i instrumenata monetarne politike; Niska stopa inflacije kao osnovni zadatak CB, Prestanak automatskog finansiranja BD, Javnost treba da bude redovno obaveštavana o kretanju monetarnih agregata i ciljevima monetarne politike.

V – Devizni odbor i metalistička teorija novca Monetarnu reformu prate sledeće mere: Unificiranje deviznog kursa i eliminisanje paralelnog kursa, Uvođenje interne, a kasnije i spoljne konvertibilnosti, Razvoj deviznog tržišta. Veza Deviznog odbora i metalističke teorije novca. Kratak pogled na metalističku i razmensku istoriju novca. Monetarna reforma i pokrivenost domaćeg novca zlatom, ili priznatom konvertibilnom valutom.

VI – Monetarne reforme posle hiperinflacija

Kod svih HI, monetarna reforma je bila jedna od ključnih mera; Gradualizam je bitno obeležje monetarnih reformi; u prvoj fazi su cene stale i uvedena je nova valuta; u drugoj fazi je nova valuta preuzela sve funkcije; Dominantan tip monetarne reforme je konverziona, uz konvertibilnost; Osnovna institucija bio je Devizni odbor zasnovan na praktičnom metalizmu; Primenjen je fiksni devizni kurs, a rasle su deizne rezerve; Tokom reforme ojačala je nezavisnost CB; Sve monetarne reforme su se završile uspešno, a nova valuta je prihvaćena.

VII – Primeri uspešnim monetarnih reformi posle hiperinflacija Nemačka 1923. godine. Praktični metalizam i Rentenbanka kao vrsta hipotekarne banke. Uvedena rentenmarka sa paritetom 1:1 za zlatnu marku. Ukinuta stara papirna marka i eliminisan BD.Avgusta 1924. izvršena dugoročna monetarna reforma. Cene su stale, kurs je bio stabilan, kamate su porasle, usledila je remonetizacija i nova valuta bila je jedna od najstabilnijih u Evropi. Rusija 1922-24. godine. Januara 1923. uveden »červonjec« na principu metalnog pokrića. To je bila sekundarna rezervna valuta dok je još trajala HI. Smanjen je inflatorni porez i porasla je realna količina novca, porastao je BDP a nivo nezaposlenosti se stabilizovao. Troškovi stabilizacije su smanjeni i potez je bio uspešan. Februara 1924. uvedena zlatna rublja i cene staju. Neke rezultate ovog opita treba pripisati i NEP-u.

VIII – Monetarna reforma u SRJ 1994. godine Počela 17.01. 1994. i bila slična kao u Nemačkoj. Novi dinar sa paritetom 1:1 za nemačku marku uz internu konvertibilnost. Za primarni novac bilo devizno pokriće, a novčana masa bila je redukovana. Rezultati reforme: Cene su zaustavljene posle 7 dana; Do jula 1994. devizni kurs je bio stabilan (bez »crnog« kursa), Došlo je do brze remonetizacije (rast od skoro 60 puta), Mali su stabilizacioni tropkovi, a rasli su BDP, nadnice i industrijska proizvodnja, Bd je sveden na oko 5% BDP, Stabilizacija izvršena u izolaciji i bez strane finansijske podrške, Novi dinar ostvario je sve funkcije i monetarne reforma je uspela. Kasniji neuspeh stabilizacije posledica je: rasta BD, ekspanzivne monetarnepolitike, napuštanja interne konvertibilnosti, sankcija i izostanka strukturnih reformi.

IX – Značaj i uloga Deviznog odbora u monetarnoj reformi Pojam i uloga Deviznog odbora. Kraći istorijat (SAD, Hong Kong, zemlje utranziciji). Ključne karakteristike: 1) fiskni devizni kurs, 2) konvertibilnost i pokrivenost ponude novca devizama, 3) dovoljan obim deviznih rezervi, 4) pasivna uloga monetarne politike i CB. Kratka komparacija Deviznog odbora i CB kao monetarnih institucija (u pogledu discipline, kredibiliteta, deviznog kursa, inflatornog finansiranja). Rezultati u više od 60 zemalja i u monetarnim reformama posle HI su pozitivni i dobri.

X – Monetarne reforme u Evropi posle drugog svetskog rata Od 1944. do 1952. čak u 24 zemlje Evrope su izvršene monetarne reforme. Monetarno preobilje moglo se rešiti ili monetarnom reformom, ili rastom cena što bi vodilo u HI.

Osnovne karakteristike monetarnih reformi: Dominirao je tip reformi sa blokiranjem depozita, Nove socijalističke zemlje opredelile su se za koverzione reforme, a negde (kao u FNRJ) su reforme bile konfiskatorne, Konfiskatorne reforme su bile nepravične; ciljevi su im bili politički i redistributivni, Posle monetarnih reformi kod svih zemalja su se cene stabilizovale i izbegnuta je HI, »Maršalov plan« iz 1948-49. je doneo ogroman transfer kapitala u Evropu (od 5% BDP u Italiji i V.B. do 15% u Austriji).

XI – Monetarne reforme u zemljama tranzicije od 1990. godine Okolnosti koji su dovele do monetarnih reformi: raspad Varšavskog bloka i SEV-a, te raspad svih socijalističkih federacija od čega su stvorene 22 nove zemlje, kasnije su sve uvele nove valute u cilju jačanja nacionalnog i monetarnog suvereniteta, sopstvena valuta omogućila je nezavisnu ekonomsku politiku sa punom odgovornošću za budućnost zemlje, to je bilo i bekstvo od nestašice novca (kao u SSSR), ili bekstvo od inflatornog finansiranja (SSSR, SFRJ),

XI – Monetarne reforme u zemljama tranzicije od 1990. godine

Devet zemalja bivšeg SSSR odmah se opredelilo za novu valutu (prve su bile Baltičke republike) i postepeno ih uvelo. Šest zemalja ostalo je u sistemu rublje, ali su kasnije uvele svoje valute. Monetarna reforma nije bila uspešna jedino u Ukrajini koje je zbog nedosledne ekonomske politike ušla u HI. Sve druge zemlje opredelile su se za Devizni odbor, internu konvertibilnost, monetarnu i fiskalnu disciplinu i radikalne tranzicione reforme. izuzev Estonije sve zemlje su se zbog niskih deviznih rezervi opredelile za fleksibilni devizni kurs. Reforme su bile gradualne sa privremenom valutom u prvoj fazi i trajnom valutom nakon stabilizacije, u drugoj fazi. Monetarne reforme su uspele, a kod Baltičkih republika i tranzicione reforme, pa će one od 2004. godine biti punopravne članice EU. Većina ostalih zemalja je napustila monetarnu zonu ruske rublje, ali su nedovoljno uspešne u tranzicionim reformama. Rusija od 2000-te godine uspešno i ubrzano završava tranziciju i poboljšava privredne performanse.

XIII – Zaključci uz poglavlje sa monetarnim reformama Monetarne reforme sprovedene su posle HI, velikih ratova i stvaranja novih država u tranziciji; Cilj monetarne reforme je uvođenje stabilne valute i obaranje stope inflacije; Budžetska disciplina i strukturne reforme imaju odlučujući značaj za uspeh monetarne reforme; Devizni odbor se pokazao kao najefikasnija institucija za uvođenje i uspeh nove valute; zasnovan je na punom pokriću ponude novca i ima najviši kredibilitet; Valutne reforme pratio je uglavnom fiksni devizni kurs, a dominirala je varijanta konverzione reforme; izuzetak je bila monetarna reforma u SSSR sa uvođenjem »červonjeca«; Uvođenje novg dinara u SRJ 1994. bilo je uspešno, a zaustavljena je i HI; kasniji rast cena usledio je usled napuštanja deviznog odbora o odustajanja od budžetske discipline i tranzicionih reformi.

KREDIBILITET I STABILIZACIJA

I – Pojam, značaj i vrste kredibiliteta Definicija kredibiliteta. Tri odrednice kredibiliteta: 1) pravilan izbor instrumenata i izvodivost politike, 2) konzistentnost u sprovođenju politike, 3) očekivanja javnsoti. Od stepena kredibiliteta zavisi: Nivo stabilizacionih troškova, Brzina dezinflacije, Konačni uspeh stabilizacionog programa. Poređenje kredibiliteta kod OP i HP i kod programa za slamanje hiperinflacije i inflacione inercije. Faktori kredibiliteta: a) vladina objava mera, ali i skup mera, b) promena režima politike, promena institucija i strukturne reforme, c) nova poltika mora biti superiorna u odnosu na staru politiku.

II – Faktori koji utiču na kredibilitet programa i ekonomske politike Prva grupa – stručno-tehnološki faktori (izbor ciljeva i instrumenata, kvalitet podataka). Druga grupa – faktori reputacije vlade (dužina mandata, promena propisa i institucija, nezavisnost i snaga vlade, imunost na pritiske). Treća grupa – strateški faktori (unutrašnje i spoljne okolnosti, konzistentnost politike, budžetska disciplina, reforme). Značaj unutrašnje konzistentnosti programa. Vremenska nekonzistentnost u politici vlade. Razlika između konzistentne i optimalne politike (na primeru F-krive). Problem nepotpunih – asimetričnih informacija koje poseduje vlada, privredni subjekti i javnost kao igrači na ekonomskoj sceni.

III – Faktori kredibiliteta ekonomske politike – nastavak Faktori ishoda programa u odnosu na nepredvidivost ekonomsko-političkih kretanja i promena u okruženju (unutrašnje i međunarodno okruženje). Kredibilitetu programa i politike posebno doprinose: Promena režima ekonomske politike, Uspešna monetarna reforma, naročito kod hiperinflacija, Sinhronizacija nominalnih sidara i kontrola deviznog kursa, Realizacija institucionalnih i strukturnih reformi, Uspostavljanje monetarne i fiskalne discipline i ravnoteže, Spoljna finansijska podrška bez šokova u okruženju, Unutrašnja i spoljna politička stabilnost. Načini obaezivanja vlade kojima se meri kredibilitet politike: Fiksni devizni kurs, Konstantna stopa monetarnog rasta, Ciljna, ali niska stopa inflacije Realizacija strukturni reformi i uravnotežen budžet.

IV – Različiti metodi za testiranje i merenje kredibiliteta Ekonometrijsko-kvantitativni metodi za testiranje kredibiliteta: Metodi predviđanja sa greškom i metodi sa korišćenjem reprezentativne varijable (devizni kurs na primer). Metodi na osnovu Bayesian postupka učenja. Metodi zasnovani na Lukasovoj kritici. Metodi koji mere razliku premije d.k. na paralelnom tržištu Indikatori kredibiliteta su: Kretanje kamatne stope, Premija deviznog kursa na paralelnom tržištu Nivo cena i budžetskog deficita, Inflaciona očekivanja, Sintetički konstruisani pokazatelji kredibiliteta. Moguće je konstruisati dve mere kredibiliteta: prosečni kredibilitet, granični kredibilitet.

V – Ključni teorijski pristupi u proučavanju kredibiliteta i reputacije Prvi teorijski pristup polazi od teorije igara i odnosa između pravila i diskrecije u politici vlade. Drugi pristup je zasnovan na teoriji racionalnih očekivanja: promena režima ekonomske politike znači male stabilizacione troškove, dolazi i do promene parametara ekonomske politike u ekonomskim modelima (Lukasova kritika). Treći pristup zastupaju novi kejnzijanci. Tu se problem kredibiliteta analizira u kontekstu inflcione inercije, rigidnosti cena i nadnica, problema podešavanja kolektivnih ugovora.

VI – Kredibilitet i reputacija u modelima teorije igara U modelu postoje dva igrača: vlada kao dominantni igrač i privredni subjekti. Polazi se od jednačine Filipsove krive, a svaka strana nastoji da maksimizira svoju poziciju. Korisnost za vladu i društveno blagostanje raste kada opada stopa inflacije i raste društveni proizvod. Kod potpunih informacija i nekooperativne igre vlada ne sme da inflacionira. Ako se nije obavezala, može poželeti da snizi stopu nezaposlenosti itada raste stopa inflacije. U sledećem krugu reaguje javnost na rast stope inflacije i tada se javljaju različite strategije. To su strategije vlade i javnosti, procena tipa vlade (jaka i slaba vlada) i verovatnoća te procene, kao i kredibilitet vlada sa stanovišta različitih strategija i kombinacija. Moguća su dva ishoda: vlada je jaka i javnost to zna; tada je kredibilitet potpun, stvarna i očekivana inflacija jednake, a stabilizacioni troškovi minimalni. vlada je slaba; javnost to zna; raste inflacija i opada zaposlenost; recesija je oblik stabilizacionih troškova.

VII – Kredibilitet u modelu sa racionalnim očekivanjima Pretpostavke modela: ponuda novca je endogena i određena stopom inflacije i nivoom budžetskog deficita, bira se režim ekonomske politike sa fiskalnom ravnotežom, kredibilitet je viši ako ciljne veličine-indikatori menjaju svoju vrednost u skladu sa promenom režima politike, postoje racionalni privredni subjekti, ponašanje javnosti i troškovi stabilizacije zavise od kredibiliteta programa, u modelu su nametnuta ograničenja na egzogene i endogene varijable. Model uzima u obzir funkciju ponude i tražnje za novcem, kamatne stope, budžetskog deficita, nivoa poreza i stope inflacije. Stopa inflacije zavisi od nivoa BD, ajavnost formira očekivanja na osnovu kretanja stopa inflacije, BD i kamatne stope. Veća verovatnoća promene rećima politike znači i veći kredibilitet programa.

VIII – Kredibilitet u modelima sa inflacionom inercijom Postoje modeli koji uključuju jednačine agregatne tražnje, nivoa cena, ciljnih nadnica, deviznog kursa i tražnje za novcem. Kredibilitet je viši ukoliko se vlada drži objavljene monetarne politike. Druga vrsta modela kombinuje merenje kredibiliteta i inflacione inercije polazeći od procesa preklapanja cena i nadnica u kolektivnom pregovaranju. i politici cena preduzeća. Ako se CB drži ciljne stope monetarnog rasta tada nema promene nivoa proizvodnje, stabilizacioni troškovi su niži, a kredibilitet programa viši. Sada se uvodi i mehanizam preklapanja vremena u podešavanju nacnica i cena. Opet je putanja ponude novca i cena ključna za kredibilitet i troškove dezinflacije. Odustajanje od politike smanjuje kredibilitet, povećava inerciju i troškove, jer firme sporije podešavaju svoja očekivanja uvezi cena i nadnica i inflacija sporije pada.

IX – Kredibilitet u zavisnosti od izabranog nominalnog sidra Postoje dva nominalna sidra: 1) ponuda novca, 2) devizni kurs. Kredibilite se u slučaju ponude novca vezuje i testira na osnovu objavljene ciljne stope rasta ponude novca u modelu sa tražnjom novca i troškovima dezinflacije. Što je odstupanje od cilja manje, veći je kredibilitet i obrnuto. Širi faktori kredibiliteta su: a) viša nezavisnost CB, b) opredeljenje za pravila i vremensku konzistentnost, a ne za diskreciju, c) fiskalna i monetarna disciplina, d) unutrašnja konzistenost i koordinacija instrumenata i nominalnih sidara u programu i objavljenoj politici.

X – Devizni kurs i kredibilitet programa Kredibilite se meri na osnovu privrženosti fiksnom deviznom kursu. Rana i znatna devalvacija bez drugih mera je znak neuspeha. Drugi pokazatelji su: precenjen kurs, deficit PB, premija kursa na paralelnom tržištu. Faktori koji povećavaju kredibilitet su: zlatni standard, fiskalna i monetarna ravnoteža, devizni odbor i monetarna reforma. Rast inflacije, deficit, verovatna devalvacija, su faktori sniženja kredibiliteta. U samom modelu postoji jaka i slaba vlada, a javnost ne zna tip vlade, pa počinje igra i uzima se u obzir verovatnoća raznih strategija. Vlada bira stepen privrženosti fiksnom kursu, zatim preferenciju, a javnost procenjuje verovatnoću devalvacije. Ako je vlada jaka nema devalvacije i viši je kredibilitet. Osnovni zaključci modela: viši kredibilitet održava devizni kurs stabilnim, održanje fiksnog kursa zavisi od tipa vlade, troškova, averzije prema inflaciji i koristi od devalvacije, precenjen devizni kurs i zakasnela devalvacija povećavaju troškove prilagođavanja, egzogeni šokovi utiču na politiku deviznog kursa i stabilnost.

XI – Empirijski radovi koji su testirali kredibilitet Više radova testiralo je kredibilite na osnovu pristupa sa inflacionom inercijom. Primenjeni su savremeni ekonometrijski metodi (VAR, kointegracija). Grupa radova testirala je kredibilitet primenom racionalnih očekivanja. U oba slučaja je empirija potvrdila zaključke teorije. Štiblar je ocenjivao kredibilitet programa Vlade SFRJtokom 80-tih godina uz uvođenje sintetičkog indikatora kao zbira više pokazatelja (ciljevi, instrumenti, privredni uslovi, zakonska regulativa, odnosi sa svetom, pozicija vlade, politička stabilnost, društveni konsenzus). Empirijska istraživanja potvrdila su viši kredibilitet OP u odnosu na HP programe. Sekvenca kod OP je: start programa – visok kredibiltet – pad inflacije – niski troškovi dezinflacije – uspeh programa. Sekvenca HP je: start programa – privremeni pad cena – niži kredibilitet – neuspeh faze odmrzavanja cena – rast troškova stabilizacije – neuspeh i novi stabilizacioni pokušaj sa nižim kredibilitetom, višom inflacijom i višim troškovima.