UVOD Pod pojmom kozmetika (engl. Cosmetics, lat. Ars cosmetica, ornatus, decoratio, grčki: kosmetike) smatra se skup delatnosti kojima je osnovni cilj negovanje čovekove lepote, a kozmetologija (engl. cosmetology) je kreativna kategorija ovih delatnosti. Tačnije, kozmetika obuhvata tehnike čišćenja, nege, zaštite, mirisanja i ukrašavanja svih delova tela sa svrhom da se što duže sačuva lepim i istakne ono što je na osobi lepo, a da se istovremeno prikriju nedostaci. Stručnjaci koji se bave kozmetikom su kozmetičari. Kozmetologija istražuje, pronalazi i metodološki primenjuje uticaje, zahvate i kozmetička sredstva kojima je moguće otkloniti, odgoditi, ublažiti ili samo prikriti nastanak fizičkih ili funkcionalnih promena koje remete estetski izgled osobe. Kozmetolozi su stručnjaci koji se bave kozmetologijom.

Kozmetologija je nauka koja obuhvatasledeća naučna područja: -Medicina, posebno fiziologija i histologija i delove dermatologije -Farmacija, posebno biofarmacija i biohemija, pitanja koja se odnose na delovanje pojedinih supstanci na kožu, apsorpciju i promene na ćelijama koje izazivaju -Fizike i medicinske fizike, pogotovo kada se radi o dejstvu fizičkih agenasa -Psihologije i psihijatrije, kada se radi o estetskim problemima nastalim kao posledicaili uzrok psihičkih problema

RAZVOJ KOZMETOLOGIJE Prvi nalazi stari oko 7000 godina svedoče o primeni kozmetičkih sredstava. Na mumijama i na slikama na grobnicama faraona oko 5000 godine p.n.e. vidi se primena senki za okolinu oka (sadrže malahit). Oko 3500 godina p.n.e. Izrađuju se masti za usne, a ugljeni štapići za isticanje očiju oko 3400 godina p.n.e. Osim ugljenih štapića za ovu namenu korišćeni i boju kohl (mestem)koja se sastojala iz antimon-sulfida, olovo-sulfida, bakar-oksida i magnezijum-oksida. Primena boje za kosu (kana) vidi se na jednoj mumiji iz 18. egipatske dinastije što je oko 1580 godina p.n.e. Kod starih Egipćana kozmetika i medicina su bile usko povezane što svedoči Papyrus Ebers (otkriven 1874. u Luksoru, dug 20 m i širok 30 cm), koji sadrži 829 propisa i datira iz 1550. godine p.n.e. Tu se navode pripravci za sedu kosu, za uklanjanje bora, jačanje zuba, kupanje, šminkanje, friziranje uklanjanje neprijatnih mirisa i suvišnih dlaka. U Tutankamonovoj grobnici je pronađena posuda pomade koja je u vreme otkrića ove grobnice 1922. godine, još uvek bila mirisna i sveža. Prema navodima Galena, Kleopatra (69-30 godina p.n.e.) je napisala zbirku recepata za uklanjanje peruti, protiv opadanja kose i za njenu negu i bojenje i za negu lica. Egipćani su izumeli kipatila sa podnim grejanjem koja su kasnije preuzeli Grci, Rimljani, Jevreji.

U epu o Gilgamešu (3200 godina p. n. e U epu o Gilgamešu (3200 godina p.n.e. pisan vavilonskim klinastim pismom) pominje se upotreba pigmenta ultramarina i mirisa iz biljaka. Kod starih Grka kozmetika je takođe bila povezana sa medicinom, a poznati lekar Hipokrat (460-377 godine p.n.e.) opisuje kozmetička sredstva u delu “Corpus Hippocraticum”, koje se sastoji od 59 dela (u drugoj knjizi su kozmetički propisi). Grci poznaju razne mirisne komponente, za šminkanje upotrebljavaju beli pigment “psimytion” (olovo-karbonat” i crveni živa (II)-sulfid. Za pranje zuba upotrebljavali su prah jelenjih rogova, pepeo životinjskih kostiju, usitnjeni mramor i različito lekovito bilje. Grčki filozof Teofrast (370-285 godine p.n.e.) opisuje 500 biljaka koje mogu da se koriste za lečenje, bojenje i mirisanje. Procvat kozmetike se dogodio u starom Rimu, gde nastaju i prve naučne rasprave o kozmetici, a napisali su ih Dioskurid (oko 50. godine napisao udžbenik iz farmakologije u kome se nalaze propisi za kozmetiku), Celsus (oko 50. godine u VI knjizi “De medicina” piše o problemima opadanja kose, aknama...). Najznačajniji je bio Galen (129-200. godina)koji opisuje iskustva starih autora: Teofrasta, Heraklita, Asklepijada, Arhigena i naročito Hipokrata koji predstavlja njegov izvor inspiracije. Galenu se pripisuje prvi propis za izradu kreme za hlađenje (Cold cream), mada većina autora smatra da je taj propis mnogo ranije poznavao Hipokrat. Rimljani su upotrebljavali rumenila za lice, tečne pudere, mirise koji su izrađivani na bazi perunike (Iris ilyrica) i drugog mirisnog bilja, emplastere za uklanjanje dlaka (sastoje se iz smola i kolofonijuma) i boje za kosu. Kupanje je bilo obavezno.

Srednji vek je epoha naučne i stručne dekadencije Srednji vek je epoha naučne i stručne dekadencije.U srednjem veku u većini hrišćanskih zemalja Evrope zapušta se higijena i primena kozmetičkih preparata, jer vlada vuverenje da je isticanje lepote delo đavola i da je prevara stvaranje lepote tamo gde je prirodno nema. U islamskim zemljama kozmetologija je u procvatu već u srednjem veku, jer se tamo naročito ceni lepota žene, a pranje tela, zuba i usta je ritualni čin. Počeci novog doba u Evropi okarakterisani su renesansom na području književnosti, umetnosti i graditeljstva. Razvijeno građansko društvo troši mnogo skupocenih mirisa, dekorativnih pripravaka, krema i sl, ali je higijena uopšte na vrlo niskom nivou. U Montaigneovim esejima (1533-1592) nalaze se prvi podaci o ljuštenju kože (dermoabrazija) u svrhu osveženja izgleda kože lica. U 16. veku otvorena je prva parfimerija u Parizu, vlasnik Renato Bianco, parfimer Katarine Medici. U 17. veku kozmetika je jako popularna, a smatraju je granom medicine. Kozmetički pripravci se izrađuju u apotekama širom Italije, Francuske i drugih evropskih zemalja. Potvrda toga su dve knjige koje je napisao Pierre Le Conte (Pariz 1616. i 1641.). U 18. veku nastaje opsežna kozmetička literatura sa savetima za čuvanje zdravlja i lepote. U isto vreme u Francuskoj se troše velike količine dekorativne kozmetike, kolonjskih voda i parfema. To je posebno izraženo na dvorovima, zbog slabe higijene, zbog čega su neprijatne mirise prljavštine prikrivali velikim količinama parfema. Iz Francuske se moda šminkanja i doterivanja se širi na Nemačku i Austriju, uprkos zabranama Marije Terezije i njenog sina JosipaII.

U 19. veku počinje industrijska proizvodnja kozmetičkih sredstava i supstanci za kozmetičku industriju. 20. vek se odlikuje razvojem svih oblika kozmetike i kozmetologije, od industrijske proizvodnje sirovina i preparata, stručne i naučne publicistike kao i edukacije, do konačne primene u salonima te u specijalizovanim ordinacijama i klinikama koje se često nazivaju “saloni lepote”.

Značenje kozmetologije Loši uticaji na psihu čoveka: prekomeran rast dlake, preterano znojenje, pojava akni i bubuljica, gubitak boje kose... Razvoj depilatora, dezodoranasa, antiperspiranasa, sredstava za maskiranje, boja za kosu.... čine da se osobe bolje i sigurnije osećaju. Razvoj kozmetologije omogućio je da kozmetička sredstva postanu dostupna svim slojevima društva. To je naročito važno za upotrebu preparata za održavanje lične higijene (sapuni, šamponi, paste za zube, dezodoransi...). Medicinsko značenje kozmetologije ogleda se u preveniranju bolesti kože, kose, noktiju, zuba i usne šupljine.

Klasifikacija kozmetičkih sirovina Prema poreklu: Sirovine prirodnog porekla: dobijaju se iz prirodnih sastojaka i na njima se ne vrše hemijske promene. Dele se na: biljne droge sirovine životinjskog porekla mineralne sirovine Polusintetičke sirovine: to su prirodne sirovine na kojima je izvršena neka hemijska promena. Primer: celuloza, prirodni polisaharid - nerastvorna u vodi natrijum karboksimetilceluloza – rastvorna u vodi Sintetičke sirovine: dobijaju se hemijskim reakcijama sinteze u laboratorijama ili industrijskim pogonima Prema nameni: Sirovine za izradu: preparata za čišćenje, negu, zaštitu kože, ruževa za usne, lakova za nokte, depilatora, pudera za lice...

Prema dejstvu: Grupišu se prema funkciji u preparatu: emolijensi, humektansi, tenzidi, konzervansi.... Prema hemijskom sastavu: - organske -neorganske Prirodne supstance U kozmetici preovladava trend primene prirodnih komponenti. Tome doprinose alarmantni podaci ispitivanja štetnosti nekih sintetičkih sirovina i uticaja na zagađenje prirode. Napomena: Vrlo mali broj proizvoda koji se nalaze na tržištu pod nazivom “prirodni” sastavljen je samo od sastojaka prirodnog porekla. Skoro je nemoguće izraditi kremu, losion, šampon, pastu za zube... Bez sintetičkih emulgatora, konzervanasa i sl. Aroma-kozmetika je izrađena od od prirodnih sastojaka: etarska ulja, prirodna masna ulja... Za ostale “prirodne” kozmetičke proizvode priroda je uzor, ali ne mora biti i izvor svakog sastojka.

Među sirovinama prirodnog porekla nalaze se komponente neorganskog i organskog porekla. Neorganske supstance U ovu grupu prirodnih sirovina spadaju razne mineralne supstance (kaolin, bentonit, hektorit, druge gline...), talk, različiti karbonati, natrijum-hlorid, oksidi gvožđa, soli mora... Organske supstance Mogu biti biljnog ili životinjskog porekla, dok su ćelije, tkiva i proizvodi humanog porekla (npr. Ekstrakt placente) izričito su zabranjeni za kozmetičku primenu. Supstance biljnog porekla su najbrojnije i one se dobijaju iz plodova, lišća, cveća, kore, korena, semena i polena. Veliki značaj za kozmetičke proizvode imaju: prirodni voskovi i smole, ulja, sokovi i kaše voća i povrća, zatim biljke koje sadrže boje, tanine, steroidne komponente... Pregled sirovina biljnog porekla koji se upotrebljavaju u kozmetičkim preparatima: - U kozmetičkoj industriji upotrebljavaju se alginati i karagenani (ekstrahuju se iz smeđih i crvenih algi) za izradu želea, stabilizaciju pasta za zube, krema, losiona i sl. - Aromatično bilje i etarska ulja mogu delovati na kožu stimulativno, antiseptički i umirujuće. Za bledu i devitaliziranu kožu preporučuje se: ruzmarin, lavanda, kamilica, tamjan, bor, kadulja i etarska ulja limuna, narandže i bergamote. Za seboreičnu kožu: lavanda i mirta, za suvu i dehidriranu kožu: eterično ulje sandalovine, mirte i ruže te polen.

Biljke koje sadrže adstringirajuće materije stežu tkivo i deluju protivupalno. Ekstrakti humamelisa moraju biti destilisani tako da se iz njih ukloni većina tanina, a njih ima više u kori biljke. Zato iscrpljivanje lišća destilacijom vodenom parom daje vodu hamamelisa koja izvrsno umiruje kožu, smanjuje crvenilo i učvršćuje kožu. Ekstrakti lista eukaliptusa i paprike toniziraju kožu i jačaju cirkulaciju krvi u koži. Od biljaka i aktivnih materija koje deluju protivupalno i antimikrobno, uz kamilicu, timijan, neven i ruzmarin, tu se nalazi i sladić, a njegovi ekstrakti se stavljaju u mnoge preparate za osetljivu kožu. Sledeće su biljke i supstance koje deluju na smanjenje nadražaja kože. Alantonin je proizvod metabolizma belančevina u biljnim i životinjskim organizmima. Pogodan je za primenu na koži, jer uklanja nekrotično tkivo, omekšava tvrdu kožu i umanjuju alergogeno delovanje drugih supstanci. Uz navedene biljke i supstance na smenjenje draženja kože deluju i ekstrakti melise i Aloe vera. Gel Aloe vera deluje bakteriostatski i baktericidno, dobro ovlažuje kožu, zaceljuje oštećenja kože i obnavlja kožu. Smeša flavonoida iz ginka i divljeg kestena značajno smanjuje odlaganje masti kod celulita pa se stavlja u pripravke za negu kože na gluteusima, bedrima. Biljke čiji ekstrakti zatežu kožu, odnosno deluju protiv bora, su: hmelj, kopriva i preslica, a uz njih postoje i drugi pripravci iz bilja.

Zaštitu od UV-A zračenja daje eksrakt iz divlje maćuhice, a od UV-B zračenja ekstrakt iz zelene kafe. Ovi ekstrkti deluju i antioksidativno. Masna ulja iz bilja su važni emolijensi. Ona sadrže karotinoide, esencijalne masne kiseline, a u neosapunjivom delu masnih ulja nalaze se steroli, npr. avokadin u ulju avokada, koji ima izrazito hidratizirajuće dejstvo na kožu, a uz to povećava količinu rastvorljivog kolagena u dermisu. Ulja badema, lešnika, bundeve i lana deluju protivupalno. Ulje šipka bogato je vitaminima B, C, E i F. Ono hidratizira kožu i olakšava pigmentaciju kože. Sokovi i pulpe voća, npr. limuna, narandže, breskve, višnje, jabuke, jagode, zatim sokovi povrća (paradajza, šargarepe, salate, krastavaca, celera, patlidžana, bundeve, španata, graška, krompira) imaju povoljno delovanje na kožu. Oni deluju umirujuće, stišavaju crvenilo kože, omekšavaju i jačaju kožu i daju joj svežinu. Alge i ekstrakti algi podmlađuju kožu i poboljšavaju protok krvi u koži. Zato se stavljaju u mnoge kozmetičke preparate, naročito u maske za lice i preparate protiv celulita.

Skrobovi su takođe važni za kozmetologiju Skrobovi su takođe važni za kozmetologiju. Oni su ugušćivači ili su konstituensi pudera i sličnih proizvoda. Pri tome najveću primenu ima skrob pirinča, a zatim skrob kukuruza i žitarica. Drugi važan polisaharid je celuloza. Za kozmetologiju se upotrebljava mikrokristalna celuloza s veličinom čestica od 20 do 150 µm. Ona je stabilizator emulzija, vezivo u pastama za zube i sastojak pudera i maski. α-hidrokiseline (AHAs) nazivaju se „voćne kiseline“, iako se one dobijaju iz šećerne trske, kiselog mleka, starog vina i dr. AHAs se dobro podnose i ne uzrokuju fotosenzibilnost. α-ketokiseline (npr. pirogrožđana kiselina) slično deluju. Glikolna kiselina (H2C(OH)COOH) ima najmanju molekularnu masu od svih mlečnih kiselina (H3C-CH(OH)COOH), koja u organizmu prelazi u keto-oblik pirogrožđanu kiselinu i obrnuto. Sa 4 C-atoma su maleinska i vinska kiselina, a sa 6 C-atoma limunska i glukonska kiselina. Osnovno delovanje AHAs na kožu je ljuštenje rožastog sloja. One deluju na tzv. „cementnu materiju“ koja povezuje korneocite u stratum corneum conjunctum. Nataj način AHAs otvaraju i čiste pore te poboljšavaju stanje kože sa aknama. Dubina prodora AHAs zavisi od svoje koncentracije, vehikuluma i vremena delovanja preparata na kožu. U preparate protiv bora stavlja se 5-10% glikolne kiseline, a vehikulum je gel ili losion. Na osetljivu kožu takvi se preparati nanose samo jednom dnevno.

U dermatologiji se AHAs primenjuju za uklanjanje benignih i premalihnih keratoza, bradavica, bora i za duboko piliranje kože. Za izbeljivanje staračkih mrlja AHA se daje u smesi sa 2% hidrohinona, a za aktiničke keratoze i bradavice AHA se kombinuje sa 1-2% 5-fluorouracila. Aktivne materije animalnog porekla dobijaju se iz ovarija, testisa, placente, embrija, mozga, kože, ovčje vune, kostiju, slezine, timusa, sluznice creva, seruma i drugih tkiva ili su ti proizvodi životinja kao što su mleko, jaja, med, pčelinji mleč i propolis. Pregled sirovina životinjskog porekla koji se upotrebljavaju u kozmetičkim preparatima: Prema uputstvima Evropske unije za izradu kozmetičkih preparata ne sme se upotrebljavati tkivo i tečnosti dobijene iz mozga, leđne moždine i očiju goveda, ovaca i koza. Razlog tome je poznato oboljenje goveda, ovaca i koza: spongioformna encefalopatija (BSE), koja se kod ljudi javlja kao Creutzfeldt-Jacobova bolest. Različiti proteini animalnog porekla poboljšavaju stanje kože, kose i nokata. Koriste se skleroproteini: kolagen, elastin i keratin. Kozmetički aktivni kolagen je rastvorljivi prirodni kolagen sastavljen od niza aminokiselina s naznačenom količinom glicina, prolina, hidroksiprolina i hidroksilizina. Takav kolagen je sastojak vezivnog tkiva i on poseduje enormnu snagu vezivanja vode, jer 15 delova kolagena veže 85 delova vode. Na ceni je prirodni kolagen dobijen iz riblje kože i sericin koji se dobija iz svile.

Svi proteini lako se vežu na kožu i kosu Svi proteini lako se vežu na kožu i kosu. Oni ovlažuju epidermis i snižavaju transepidermalni gubitak vode. Vezivanjem na kosu popravljaju oštećenja vlasi. Hidrolizom proteina mogu se postići proizvodi s različitim molekularnim masama. Najčešće se upotrebljavaju hidrolizati kolagena i hidrolizarni proteini soje s Mr oko 2000, hidrolizati elastina s Mr 3000-5000 te hidrolizati keratina s Mr oko 600. Mukopeptidi, koji se dobijaju iz intestinalne mukoze goveda, utiču na površinsku mikrocirkulaciju i tako ubrzavaju procese u koži. Ekstrakt iz testisa mladih bikova stavlja se u preparate za podmlađivanje. Ekstrakt iz timusa teladi sadrži proteine s posebnom biološkom aktivnosti, a isto tako i vitamine, esencijalne aminokiseline, nukleinske kiseline i nukleotide. Mehanizam delovanja na kožu nije objašnjen, ali je dokazano da povoljno deluje na rast kose kod androgenetske ćelavosti i ćelavosti zbog delovanja vanjskih štetnih uticaja. Hijaluronska kiselina dobija se biotehnološkim postupkom. Ona izvrsno ovlažuje kožu i zato se stavlja u hidrantne kreme. Često se kombinuje sa natrijum-laktatom i mlečnom kiselinom. U vezivnom tkivu kože hijaluronska kiselina deluje kao molekularni sunđer – veže vodu, proteine i mukopolisaharide. Zato smanjenje količine hijaluronske kiseline u starosti uzrokuje nastanak suve kože. Hijaluroinska kiselina ima veliku molekularnu masu i zato se za kozmetologiju upotrebljava hidrolizat pod nazivom hidrolizovani mukopolisaharid. Ova tvar hidratizira kožu, ubrzava celjenje rana i povećava elastičnost kože.

Iz različitih životinjskih organa, npr Iz različitih životinjskih organa, npr. iz sluznice duodenuma, mogu se takođe dobiti mukopolisaharidi. Najčešće su to smeše hijaluronske kiseline s hondroitin sulfatom, koje se zbog ovlaživanja kože stavljaju u hidrantne kreme i losione. Med je sredstvo koje se od davnina upotrebljava za izradu pripravaka sa svrhom hidratizacije kože i zaceljivanja ozleda kože. Propolis se upotrebljava zbog svog bakteriostatskog delovanja naročito na G+ bakterije, a one su česti uzročnici infekcija kože i sluznica. Deluje i na Candidu albicans, a veruje se da koči razvoj nekih virusa, stimulira proliferaciju ćelija epidermisa pa prema tome obnavlja kožu, deluje protivupalno i zato je pogodan za pripravke koji se primenjuju nakon sunčanja. Propolis je nadalje pogodan za dezinfekciju usne šupljine i za lečenje paradentoze. Matični mleč (Royal Jelly) zbog sadržaja belančevina, vitamina (B1, B2, B3, B6, B7, pantotenska kiselina) i esencijalnih aminokiselina deluje kao ovlaživač, antiseboretik, kao tonik za kožu, sprečava nastanak bora, leči akne i različite dermatoze, jer deluje antibakterijski i antivirusno. Stavlja se u kreme za negu zrele kože, u pripravke za celjenje rana, za akne i sl. Pčelinji vosak je emolijens, koji se od davnine upoterbljava za izradu emolijentnih krema, za adhezivne depilatore, za ruževe za usne i druge kozmetičke proizvode.

Biogeni stimulansi: Među supstancijama koje se označavaju kao „biogeni stimulansi“ glavni su hormoni, vitamini i enzimi. Hormoni Kozmetički pripravci ne smeju sadržavati hormone. Mogu ih sadržavati jedino pripravci koji se koriste u dermatološkoj kozmetologiji. Najčešće su to kortikosteroidi, a ređe polni hormoni. Vitamini Spektar delovanja vitamina obuhvata uticaje na keratinizaciju ćelija epidermisa, na ovlaživanje i omekšavanje kože, na strukturiranje stabljika vlasi, potom na zaštitu od UV-zračenja, od okisidativnih promena, od nastanka nitrozoamino jedinjenja, a neki se vitamini upotrebljavaju i kao boje (npr. laktoflavin). Povoljni uticaji vitamina na kožu i priveske mogu se postići peroralnim uzimanjem dijetetskih vitaminskih preparata i lokalnom primenom krema, losiona i drugih oblika preparata, kojima su dodati vitamini. Lokalna primena vitamina ima prednosti nad oralnim uzimanjem, jer nisu potrebne velike doze. Pri uzimanju vitamina rastvornih u uljima, velike doze mogu biti štetne. U kozmetičke preparate je izričito zabranjeno stavljati vitamin A-kiselinu (retinolna, retinoička) i njene soli, te vitamine D2 i D3. Ova zabrana dakako ne vredi za primenu retinoičke kiseline u okvirima dermatološke kozmetologije.

U organizmu se askorbinska kiselina nalazi u redukovanom obliku kao L-dehidroaskorbinska kiselina. Ovaj biološki redoks sastav je važan za metaboličke procese koji se odvijaju u vezivnoim tkivu. On deluje na aktivnost fibroblasta i tako učestvuje u sintezi kolagena. Manjak askorbinske kiseline smanjuje sintezu kolagena i zbog toga se smanjuje tonus kože. U kozmetologiji se askorbinska kiselina upotrebljava za sprečavanje paradentoze i zato se dodaje sredstvima za čišćenje zuba i negu usne šupljine (paste za zube, vode za ispiranje usta). Osim toga preparati sa smesom sastavljenom od l-askorbinske kiseline, askorbil-laurata, askorbil-palmitata i kalcij-askorbata preporučuju se za izbeljivanje staračkih i sunčanih pega (u Japanu izbeljuju kožu tako da u vlažan sunđer stavljaju prah askorbinske kiseline i time trljaju kožu). Piridoksin (vitamin B6, adermin), njegovi estri i soli važni su za normalno funkcionisanje kože. Znaci manjka vitamina B6 su živčane smetnje, anemija i promene na koži oko očiju, nosa i usta. Vitamin A (retino, akseroftol) i njegovi esteri (acetat, palmitat) verovatno su najčešće upotrebljavani vitamini za kozmetičke proizvode. Prema svojoj građi retinol pripada grupi izoprenoidnih lipida. Vitamin A je važan za normalan razvoj svih tkiva u ljudskom organizmu. On reguliše orožnjavanje kože i deluje u smislu regeneracije tkiva, pospešujući mitozu i proliferaciju ćelija epidermisa.

Manjak A vitamina izaziva noćno slepilo i promene na rožnjači oka Manjak A vitamina izaziva noćno slepilo i promene na rožnjači oka. Na koži se javljaju hiperkeratotičke promene. Takva koža je suva i belosive boje. Promene su najbrojnije na ekstremitetima, gde se i inače nalazi suva koža zbog najmanjeg broja lojnih žlezda. Vitamin E (α-tokoferol) i njegovi estri mogu se nazvati zaštitnim vitaminom. α-tokoferol vrlo lako oksiduje i na tome se zasniva njegova primena kao antioksidansa, a u organizmu sprečava nastanak peroksidnih radikala u višim masnim kiselinama koje se nalaze u membranskim lipidima i u loju. Pored toga u organizmu štiti hormone, enzime i vitamine od oksidacije, utiče na metabolizam belančevina i smanjuje mogućnost nastanka akni. Vitamin F je smeša esencijalnih, višestruko nezasićenih masnih kiselina, (linolna, linolenska i arahidonska), koje su neophodne za život čoveka jer su prekursori prostaglandina. Manjak vitamina F uzrokuje suvoću i hrapavost kože te nastanak ekcema. Kosa postaje krhka, stanjuje se i ispada, a na noktima se javljaju brazde i postaju lomljivi.

Enzimi Bilo je mnogo pokušaja za primenu enzima u kozmetologiji, a vrlo malo ih je ostvareno i to zbog njihove nestabilnosti u pripravcima koji sadržavaju vodu ili u onima koji imaju nepovoljnu nestabilnost u pripravcima koji sadržavaju vodu ili u onima koji imaju nepovoljnu pH-vrednost za delovanje odeđenog enzima. Proteolitički enzimi su u pripravke za čišćenje zuba i negu usne šupljine te u gume za žvakanje sa svrhom da smanje odlaganje mucina i plaka te stvaranje kamenca na zubima. U maske za lice stavljaju se takođe proteolitički fermenti (npr. pankreatin, pepsin, tripsin), jer čiste kožu. Najjednostavniji način primene enzima su maske od ploški voća i povrća te sveži sokovi voća i povrća, koji se poput obloga stavljaju na kožu. U maske za masnu kožu stavljaju se lipolitički enzimi – lipaze. Zbog nestabilnosti enzima u sokovima voća i povrća, oni se suše raspršivanjem ili se liofiliziraju i takvi stavljaju u praškaste smese ostalih sastojaka pripravka, kojem se pre primene doda potrebna količina vode. Dodatak alkohola i konzervansa može umanjiti delovanje enzima.

Polusintetičke supstance Iz mnogih prirodnih komponenata daljim, uglavnom hemijskim postupcima, dobijaju se supstance s promenjenim osobinama, koje im omogućavaju veću primenu za izradu kozmetičkih pripravaka. Tako se npr. iz različitih skrobova esterifikacijom skroba anhidridom ćilibarne kiseline dobijaju skrobovi, koji u prisutnosti vode ne bubre. Iz celuloze se delovanjem neorganskih i organskih kiselina dobijaju estri. Ako se slobodne hidroksilne grupe u celulozi eterifikuju, tada se dobijaju parcijalni etri celuloze, npr. metilceluloza, hidroksipropilceluloza, karbokdimrtilceluloza i dr. Na primeru lanolina vide se još veće mogućnosti dobijajanja raznih supstanci. Izolacijom pojedinih frakcija može se dobiti holesterol, lanolinski alkoholi i masne kiseline. Masni alkoholi mogu se etoksilovati, pa se zavisno od stupanja etoksilacije dobijaju nejonski emulgatori, solubilizatori, ovlaživači i supstance za kondicioniranje kose.

Sintetičke supstance Mnoge sintetičke supstance načinjene su prema prirodnom uzoru, kao što su: (±)-α-bisabolol, S-gvajazulen, kruti i tekući PUR-Cellin-i, a postoji i sintetički lanolin (Softisan® 649), sintetički viskovi i sintetički tečni trigliceridi (npr. Miglyoli®). Takođe, među sintetičke komponente spadaju većina tenzida, neki ugušćivači (poliakrilna kiselina – Carbopol)...

Različite grupe aktivnih i pomoćnih komponenata Tenzidi Tenzidi, površinski aktivne materije, surfaktanti (nem. Tenside, engl. Surfactants) jesu supstance amfifilnih osobina, jer poseduju i hidrofilne i lipofilne grupe. Smanjuju površinski napon, a na određenoj koncentraciji stvaraju micele (kritična micelarna koncentracija, CMC, je ona minimalna količina tenzida u vodenom rastvoru pri kojoj se stvaraju molekularni agregati). Primjenjuju se kao penušavci, emugulatori, sredstva za pranje, solubilizatori, dispergatori i okvašivači. Podela tenzida može se napraviti prema jonogenosti ili npr. prema HLB-vrednosti. Tako podela na anjonske, katjonske, nejonske i amfoterne tenzide omogućava da se površinski aktivna materija prilagodi, u zavisnosti od jonogenosti, ostalim sastojcima pripravaka, a to znači da se mogu međusobno kombinovati i različiti tenzidi i druge supstance ako su iste jonogenosti, kao i to da se mogu pojedini jonski tenzidi mešati sa nejonskim i amfoternim tenzidima. Ne preporučuje se mešanje anjonskih i katjonskih tenzida, jer tada i jedni i drugi gube svoje osnovne osobine. Antipenušavci su aditivi, koji ubrzavaju izjednačavanje površinskog napona. Primjenjuju se pri izradi emulzionih pripravaka tipa U/V, jer tada postoji opasnost mešanja veće količine vazduha, što se ređe događa pri izradi pripravaka tipa V/U. Za tu svrhu upotrebljavaju se antipenušavci na osnovi silikona, npr. Antifoam A sadržava metilsiloksan, a Antifoam 60 emulziju silikonskog ulja. Inače je poznato da lanolin, masni alkoholi i sapuni umanjuju volumen pene većine sintetičkih tenzida.

Emulgatori su bitni sastojci mnogih kozmetičkih pripravaka koji se izrađuju u obliku emulzionih losiona i krema. Katjonski emulgatori se ređe koriste od ostalih zbog mogućnosti nuspojava. Kod njih hidrofobna grupa ima pozitivni naboj. Glavnu grupu ovih emulgatora predstavljaju kvatenerne amonijeve soli. Primer su cetrimonijum-bromid (cetiltrimetilamonijum-bromid) i centrimonijum-hlorid (cetiltrimetilamonijum-hlorid). Nadalje oni su dobri bakteridici za G+ i G- bakterije (slabije djeluju na spore, viruse i gljive) i dobro se vežu na kožu, kosu i niti tkanina. Pogodni su za pripremu kiselih krema i losiona namijenjenih liječenju kože. Inkompatibilnost s anionskim komponentama (npr. karboksimetilcelulozom, alginatima, poliakrilatima, tragantom i sl.) i česta iritacija ograničavaju primenu kvatenernih amonijumovih jedinjenja, pa se oni zamenjuju nejonskim i amfoternim tenzidima. Anjonski emulgatori nose negativan naboj. Jednovalentni alkilkarboksilati su sapuni formule RCOOM, gde je R zasićeni ili nezasićeni alifatski lanac, a katjon M je obično natrijum, kalijum, amonijak ili trietanolamin, a može biti i monoetanolamin, dietanolamin i izopropilamin. Ovi se jednovalentni sapuni upotrebljavaju za izradu emulzija tipa U/V, a sapun nastaje u toku izrade preparata.

Natrijum-stearat ima ograničenu rastvorljivost u vodi i daje dosta čvrste kreme. Kalijum-stearat daje mekše kreme i ugodniji osjećaj na koži. U vodenom rastvoru alkalni sapuni imaju pH-vrednost oko 10. Aminski sapuni pogodni su za preparate koji smeju da imaju pH-vrednost oko 8. Oni daju mekše preparate od alkalnih sapuna, ali uvek treba paziti na međusobni odnos stearinske kiseline i amina, jer višak amina daje zrnaste proizvode, a blagi višak stearinske kiseline daje glatke pripravke sedefastog izgleda. Aluminijum-stearat i natrijum-stearat upotrebljavaju se kao ugušćivači i gelirajući agensi za neke preparate u obliku ulja, ugušćenih parfemskih ulja, kolonjskih voda i dezodorantnih stikova. Nejonski emulgatori daju pripravke koji su kompatibilni s nejonskim i jonskim materijama, jer nemaju naboja i ne jonizuju. Mogu se upotrebljavati u izrazito baznim i izrazito kiselim pripravcima, npr. za pripremu jako alkalnih depilatora s tioglikolatima te za izradu pripravaka s antiperspiransima, koji su kiseli. Podnose i visoke koncentracije elektrolita, a važno je naglasiti da su niske iritativnosti. Viši masni alkoholi: cetil alkohol, miristil alkohol i smeše kao npr. cetostearol posjeduju neke osobine lipofilnih emulgatora ali one nisu dovoljne da se ovi masni alkoholi sami upotrebe za emulgovanje pripravka. Zato se oni moraju kombinovati s drugim anjonskim, nejonskim ili amfoternim emulgatorima. Inače se masni alkoholi upotrebljavaju za povišenje viskoznosti i stabilnosti emulzija.

Holesterol i lanolinski alkoholi (smeša sterola i alifatskih masnih alkohola) vrlo su dobri emulgatori za emulzije tipa V/U i zato se mogu sami upotrebiti za pripremu masnih emulzija. Etoksilirani masni alkoholi Brij® 35, etoksilirani esteri ili polietilenglikol esteri masnih kiselina Myrj® i Cremophor® , polisorbati ili parcijalni esteri masnih kiselina i polioksietilen-sorbitana. Amfoterni emulgatori nose i pozitivan i negativan naboj na molekulu. Na izoelektričkoj tački naboj se poništava. To su lecitini (iz soje, žumanca), proteini (želatina, kazein) i amfolitički sapuni (betaini i sulfobetaini). Detergenti – sredstva za pranje To su hidrofilne površinski aktivne materije najčešće su sa HLB-vrednostima od 13 do 15, ali i viših, npr. natrijum-laurilsulfat ima HLB-vrednost 20. Detergenti se odlikuju velikom sposobnošću pranja, jer dobro okvašuju čestice prljavštine, suspenduju ih, emulguju ili solubilizuju, a razvijena pena odnosi prljavštinu s kože, kose i drugih supstrata. Svi tenzidi u koncentrovanom stanju su štetni za sluzokožu i kožu. Što se tiče penetracije detergenta u kožu treba naglasiti da anjonski detergenti slabo penetriraju, ali pri dugom i čestom ponavljanom dodiru sa kožom i ako se radi o visokim koncentracijama detergenta tada raste permeabilnost i tenzida i drugih materija koje se nalaze u pripravku.

Katjonski detergenti se, zbog iritacije kože i sluznice, ne upotrebljavaju u količinama u kojima oni dobro peru i dobro pene. Manje količine do 4% stavljaju se u šampone i regenaratore za kosu zbog antistatičkog učinka (poništavaju negativan naboj koji zaostaje na kosi nakon pranja sa anjonskim detergentima). Oni, osim toga, kosi daju sjaj i olakšavaju češljanje, i suve i mokre kose te popravljaju oštećenja vlasi, dakle kondiconiraju kosu. Anjonski detergenti se najviše upotrebljavaju zbog dobrog pranja i penjenja te relativno niske cene. Pritom se alkalni i aminski sapuni pretežno nalaze u sapunima, a samo ponekad u smeši s alkilsulfatima u krem-šamponima i kupkama. Alkilsulfati i alkiletarsulfati najčešći su anjonski tenzidi u šamponima i preparatima za kupanje i tuširanje. Bogatu penu i volumen pene daje natrijum-laurilsulfat, no on je ograničeno rastvorljiv u hladnoj vodi i zbog toga se sam ne upotrebljava za izadu bistrih šampona i kupki. Etoksilirani alkilsulfati su bolje rastvorni i bolje podnošljivi za kožu i sluznice od alkilsulfata i zbog toga se sve više upotrebljavaju za izradu šampona i kupki. I jednima i drugima dodaju se blagi tenzidi (izetionati, sulfosukcionati, sarkozinati, tauridi), koji poboljšavaju podnošljivost tenzidnog preparata i modifikuju penjenje, viskoznost i druge osobine. Amonijum-laurisulfat i trietanolamin-laurisulfat (TEA-laurisulfat) pogodni su za izradu tekućih šampona. Kosa je nakon pranja s TEA-laurisulfatom sjajna i lako se češlja.

Ipak, najbolje osobine među alkilsulfatima i alkiletarsulfatima imaju magnezijum-laurisulfat i magnezijum-laurietarsulfat, jer su najbolje podnošljivi i zato se stavljaju u šampone za decu i preparate za pranje kože i kose osjetljivih osoba. Prednost je magnezijum-laurietarsulfata da je stabilan i bez dodatka konzervansa, da je izrazito blag za kožu i da izvanredno pere i peni. Osim toga magnezijum-lauriletar-3-sulfat (magnezijum-laureth-3-sulfat) uzrokuje manji transdermalni gubitak vode od drugih alkilsulfata i alkil-etarsulfata i zato manje isušuje kožu. Prema uticaju na kožu sličan je natrijum-kokoilizetionatu. Konačno za ugušćivanje preparata s magnezijum-laurisulfatom i magnezijum-lauriletarsulfatom koristi se magnezijum-hlorid i tako se izbegava primena natrijum-hlorida, koji jako isušuje kožu i kosu. Nejonski detergenti dobro peru, ali slabo pene i zato ne mogu biti osnovne komponente za pranje u šamponima, kupkama i pripravcima za tuširanje. Otporni su na tvrdu vodu, a neki od njih su izvrsni solubilizatori za mirise i u ulju rastvorne materije (npr. polisorbat 20) ili su dobri kondicioneri za kosu kakvi su etoksilirani blok kopolimeri. Za kozmetiologiju su osobito važni alkanolamidi masnih kiselina i aminoksidi. Amfoterni (amfolitni, amfiionski) detergenti poseduju i anjonsku i katjonsku grupu u molekulu. Naboj molekula zavisi od pH-vrednosti sistema. Amfoterni detergenti su blagi u svom delovanju na oči, kožu i kosu, a osim toga oni umanjuju iritantno delovanje anjonskih tenzida i deluju baktericidno. Uravnoteženi amfoterni detergenti su najblaži u svom delovanju, ali i najslabije pene i zato se upotrebljavaju za izradu bebi preparata.

Emolijensi i humektansi Emolijensi i humektansi su materije i pripravci, koji omekšavaju kožu, poboljšavaju njenu elastičnost, čuvaju vlagu u koži, a deo ovih komponenata omogućava da koža bolje prihvata i skladišti vodu. Humektansi obuhvataju materije koje vezuju vodu i koje opskrbljuju kožu vlagom (ovlaživači, moisturizeri, hidratizeri). Jedan od najstarijih i usto vrlo dobrih ovlaživača kože je natrijum-laktat. Zbog alkalnosti vodenih rastvora natrijum-laktata one se puferijaju mlečnom kiselinom. Pri izradi masnih krema za istu se svrhu preporučuje primena miristil-laktata i cetil-laktata. Polihidrični alkoholi (glicerol, propilenglikol, sorbitol, manitol) dobri su humektansi i zato se stavljaju u kreme, losione, i paste za zube, u prvom redu zato da očuvaju pripravak od gubitka vlage, a zatim da djeluju na mestu primene kao ovlaživači. Među modernim ovlaživačima ističu se derivati 2-pirolidon-5-karbonske kiseline. Dobri ovlaživači su urea, furilglicin, furilhidantoin, glukoza, glukoza-glutaminat, natrijumove soli N-acetilglicina i N-acetilalanina, smeše aminokiselina, želatina, hidrolizati različitih proteina, fitosterini (avokadin, dobijen iz neosapunjivog dela ulja avokada), sluzi (iz lanenog semena, orhideja, korena belog sleza), ekstrakti iz sukulentnog lišća Aloa barbadensis, Miller (Aloe vera) i dr.

Urea je vrlo čest sastojak krema za ovlaživanje kože i to ne samo za kozmetičku primenu nego i za lečenje dermatoza kod kojih se javlja izrazito suva koža. Ona povoljno djeluje i na zarastanje rana, a u visokim koncentracijama deluje keratolitički. Ekstrakti Aloe vera mogu se nabaviti u obliku hidrofilnog gela 10:1 i lipofilnog ekstrakta pod nazivom Lipo-quinon extract. Hijaluronska kiselina je zaslužna da koža dece sadrži oko 65% vode. Zato se za ovlaživanje kože preporučuje natrijumova so hijaluronske kiseline često uz γ-linolensku kiselinu. Emolijensi stvaraju na koži tanak nepropusni film i tako sprečavaju gubitak vode iz kože. Koža je nakon primene ovih materija meka, elastična i sjajne površine. U grupi emolijensa nalaze se brojne supstance a najzastupljenije su : Dugolančani parafinski ugljikovodici: tečni parafini različitih gustoća, beli vazelin, čvrsti parafin, mikrokristalni voskovi (cerezin i ozokerit) i skvalen. Ciklični uglovodonici: karoten i holesterol. Prirodni trigliceridi (esteri glicerola sa zasićenim i nezasićenim masnim kiselinama) vrlo su dobri emolijensi, a slični su delu lipida koji se nalaze na i u koži čoveka. Voštane materije: cetaceum, beli (pčelinji) vosak, karnauba vosak, kandelarni vosak, lanolin, ulje jojobe i dr. Masne kiseline: laurinska, miristinska, palmitinska, stearinska, behenska, cerotinska i nezasićene masne kiseline : oleinska, linolna, linolenska i arahidonska.

Zasićene hidroksikarbonske kiseline koje imaju jednu OH-grupu u molekuli i jedan asimetričan C-atom. Masni alkoholi kruti: cetil alkohol, stearil alkohol, cetostearil alkohol, laurilni, miristilni, lanolinski alkoholi i tečni: oleil alkohol i ricinol. Od prirodnih lipida za kozmetologiju su važni: Ulja kakaoa, kokosa, palminih koštica, ploda uljne palme (Elaeis guineensis) te japanski vosak. Polusintetički i sintetički lipidi. Sintetički trigliceridi s masnim kiselinama sa 8 do 10 C-atoma. To su Miglyol® 810 i 812. Monogliceridi masnih kiselina, koji uvijek imaju primjese di- i triglicerida istih masnih kiselina. Takvi su glicerolmonostearat, glicerolmonopalmitat, glicerolmonooleat i dr. Silikonska ulja ili tečni silikoni nisu lipidi, ali zbog hidrofobnih osobina ubrajaju se u emolijense. U poslednje vrijeme užurbano se istražuju emolijentne osobine ceramida, koji su specifična grupa lipida (sfingolipidi) u rožanom sloju kože.

Ugušćivači   Ugušćivači su prirodne, polusintetičke i sintetičke makromolekularne supstance koje sa vodom daju koloidne sisteme. Zato se i nazivaju hidrokoloidi. One povećavaju viskoznost pripravaka, stabilizuju suspenzije i emulzije, a na kožu deluju emolijentno i protivupalno. Hidrokoloidi čine glavninu sastojaka u pripravcima koji se izrađuju u obliku gela, a pomoćne su materije pri izradi pasta za zube, losiona, tečnih pudera, krema, šampona i dr. To su dugolančani polimeri s molarnim masama od 103 do 106 . Prema naboju mogu biti anjonski, katjonski, amfoterni i nejonski spojevi pa njihov izbor treba uskladiti sa ostalim sastojcima u proizvodu. Osim toga pri izboru ugušćivača treba misliti: na rastvorljivost odabranog hidrokoloida na njegovu sposobnost geliranja na postojanost hidrokoloida pri različitim pH- vrednostima, povišenoj temperaturi i izlaganja mehaničkom stresu. na uticaj hidrokoloida na boju, ukus (važno za paste za zube) i miris proizvoda na mikrobiološku čistoću ugušćivača i s tim u vezi na stabilnost proizvoda Prirodni organski hidrokoloidi su gume i sluzi. To su polisaharidi u kojima su molekuli šećera glikozidno povezani. Oni su više ili manje rastvorljivi u vodi, a to zavisi od građe njihovih molekula. Nepravilni i razgranati molekuli bolje se rastvaraju u vodi od pravilnih molekula s nerazgranatim lancima.

Prirodni polisaharidi mogu da potiču iz algi i viših biljaka Prirodni polisaharidi mogu da potiču iz algi i viših biljaka. Alginska kiselina dobja se iz smeđih alga. Karagen se dobija iz crvenih algi Gigartina stellata. Pektin je hidrokolid anjonskog tipa, dobija se iz plodova voća (jabuka, citrus vrsta) Skrob za izradu pripravaka u obliku gela ili za ugušćivanje drugih preparata može biti različitog porekla, a najjčešći su rižin, kukuruzni i pšenični skrob. Arapska guma ili Gummi arabicum (sinonim je Gummi acaciae) dobija se iz debla ili grana acacia vrsta, najčešće iz Acacia senegal. Guar se dobija iz semena biljke Cyanopsis tetragonaloba L. Karaja (Karaya) guma se dobija iz stabla i grana drva Sterculia urens. Želatin je ugušćivač animalnog porijekla. Sastoji se od proteina dobijenih delimičnom hidrolizom životinjskih tkiva, npr. kože goveda, svinja i riba. Etri celuloze su polusintetičke makromolekularne materije u kojima osnovu čine molekuli glukoze povezane β-glikozidnom vezom. Celuloza se može modifikovati i dobiti etri na tri OH grupa, a među njima je najreaktivnija primarna hidroksilna grupa (hidroksipropilseluloza, hidroksipropil-meticeluloza, hidroksietilceluloza, natrijum-karboksimetilceluloza). Sintetičke makromolekularne supstance koje se upotrebljavaju kao ugušćivači ili stvaraoci gela za kozmetičke pripravke jesu polivinil alkohol (PVA), polivinilpirolidon (PVP) i polimerizati akrilne kiseline (karbopoli).

Od neorganskih hidrokoloida za kozmetologiju su važne različite gline koje se ne rastvaraju u vodi, ali s vodom bubre dajući, zavisno od primenjene koncentracije, viskozne tečnosti ili gelove. Bentonit je prirodni koloidni hidratisani aluminijum-silikat. U ovu grupu spadaju još i aluminijum-magnezijum silikat i visokodisperzni i amorfni silicijum-dioksid.