Semiotički Socijalni Psihološki Konfesijalni Mitoloski Kulturološki Modeli komunikacije Semiotički Socijalni Psihološki Konfesijalni Mitoloski Kulturološki

MODELI MITOLOŠKI MODEL SEMIOTIČKI MODEL KONFESIONALNI MODEL Model Romana Jakobsona Model Jurija Lotmana Model Umberta Eka SEMIOTIČKI MODEL SOCIOLOŠKI MODEL PSIHOLOŠKI MODEL KULTUROLOŠKI MODEL KONFESIONALNI MODEL MITOLOŠKI MODEL Dvoetapni model Spirala ćutanja Difuzna teorija Model “portira” početna

Semiotički model komunikacije Bilo da je verbalna ili neverbalna, komunikacija se odvija pomoću znakova. Znak je sve ono, što uz određene uslove, za primaoca poruke ima neko značenje, odnosno što se dekodira u "značenje". Ferdinand de Sosir u svom Kursu iz opšte lingvistike (Sosir, 1969.) koji je držao od 1909-1911. godine na Ženevskom univerzitetu udario je temelje moderne semiotike tj. nauke o znakovima uopšte, pa i o jezičkim znakovima, kao najsloženijem sistemu. Sosir je već tada tvrdio da je jezik sistem znakova koji služi za sporazumevanje među ljudima, tj. ima socijalnu funkciju. Jezik je sistem znakova koji izražavaju ideje, misli, osećanja, odnos prema svetu i u tom smislu je on univerzalni sistem znakova, najvažniji i najsloženiji, a može se porediti sa pismom, azbukom gluvonemih, simboličkim ritualima, formama učtivnosti i sl.

Sosir pravi razliku između pojma langue (jezik) i pojma parole (govor) Sosir pravi razliku između pojma langue (jezik) i pojma parole (govor). Svaki jezik je spoj langue i parole – jezik ne postoji bez govora, a govor bez jezika. Prema tome, jezik je društveni pojam, s obzirom na to da se u jeziku uz pomoć znakova odražava objektivna stvarnost. Društvena suština parole (govora) je u tome što se govornik služi zajedničkim kodeksom da bi izrazio sopstveno mišljenje, a langue (jezika) je u tome što je sredstvo komuniciranja neke određene zajednice. Komunikacija je svedena na razmenu informacija koje se tiču individaulnih iskustava i potreba, a funkcija jezika, kao sredstva komuniciranja, je funkcija dovođenja sopstvenih individualnih sfera iskustva u odnose komuniciranja uz pomoć znaka.

Znak je jedinstvo oznake i označenog, odnosno grafičke slike i pojma Znak je jedinstvo oznake i označenog, odnosno grafičke slike i pojma. Kada jedna oznaka ima jedno označeno možemo govoriti o dualizmu znaka: znak oznaka označeno

Kada jedna oznaka ima više označenih i obrnuto tada govorimo o asimetričnom dualizmu (npr. zabrana prolaza u saobraćaju se može označiti na više načina - zabranjen smer, zabrana u oba smera, stop, semafor, saobraćajac. Znači, imamo jedno označeno i više oznaka. Sa druge strane, znak + ima više značenja – plus, krst...). Ovde imamo jednu oznaku i više označenih. Kao što je već rečeno, jezik je sistem znakova, pa je prema tome, svaka jedinica jezika znak – rečenica, sintagma, reč, morfema., a to znači da što više stvari označava, kod je više strukturiran, socijalizovan. Kao ilustraciju možemo navesti sledeći primer:reč lisica - kao zvučna ili grafička slika je oznaka, koja označava – 1. životinju, 2. krzno na kaputu, 3. lukavog čoveka. Svako od ovih značenja je povezano sa prvobitnim značenjem preko jedne ili više komponenti – sema. To presecanje značenja se ostvaruje putem asocijacija po sličnosti ili po srodnosti i predstavlja asimetrični dualizam jezičkog znaka.

Ponekad u toku komunikacije – kada jedan od sagovornika koristi jedan sistem znakova, a drugi poruku dekodira u svom sistemu znakova - dolazi do semiotičkog šuma. To se najčešće dešava kada sagovornici komuniciraju na srodnim jezicima i kada jedna oznaka ima u dva jezika dva različita značenja. Na primer, rečenica Bio sam na daći za Srbe znači prisustvo na pomenu, a za Ruse boravak u vikendici. Kao primer semiotičkog šuma u neverbalnoj komunikaciji može poslužiti isti gest koji čak i u bliskim kulturama može imati vrlo različita značenja. Tako klimanje glavom, koje kod većine naroda znači potvrdu, odobravanje, kod Bugara znači suprotno - «ne».

Reklama Intersantan primer za sintezu semiotičkih znakova u različitim vrstama komunikacije nalazimo kod francuskog simiotičara Rolana Barta, koji se među prvima zainteresovao za semiotički model reklame. On je još 1964. godine analizirao reklamni plakat italijanske firme «Panzani»: Iz kese su virila dva pakovanja makarona, tegla sosa, paradajz, luk, paprika, šampinjoni. Proizvodi su bili obojeni zeleno i belo, a pozadina crveno.

Reklama Prva informacija je na prirodnom jeziku: to je naziv firme i natpisi na etiketama. Druga informacija je pikturalna (ikonička) izražena slikom svežih proizvoda. Izbor proizvoda pokazuje kompleksan pristup prema prehrambenim proizvodima firme «Panzani» - to je još jedna informacija. Sledeća informacija je izbor boja na plakatu, kojim se izražava nacionalni specifikum – zeleno-belo-crveno – boje italijanske zastave. Bart ističe suštinsku razliku između vizuelnih i verbalnih znakova. Natpisi na prirodnom jeziku služe da prekinu, zaustave mnogoznačnost vizuelnih znakova, da pravilno usmere nivo recepcije na konkretno. Bart, međutim, zaključuje da mi ipak prvo «čitamo» sliku, a ne tekst, a funkcija teksta je da nas primora da izaberemo jednu od oznaka. Oblast konotacija (asocijacija) nema onu konkretnost koju ima oblast značenja, odnosno denotacija. Reklamni tekst stvara svoju varijantu sveta, koji ne ponavlja karakteristike realnog sveta, već ih pojačava. Značaj svakog reklamiranog objekta u tom simboličnom svetu predmeta i boja se preuveličava. Reklama kazuje o objektima želja, zato nas one tako neodoljivo privlače. Svet reklame to je svet želja – realnost drugog sveta, simbioza semiotičkih znakova različitih vrsta komunikacije.

Drevni EGIPAT

Antika.Partenon. Triumfalna kapija. Hram Nike Apteros

Viizantija. Aja Sofija

GOTIKA. (XII-XV v. Francuska. Saborna crkva u Amjenu GOTIKA.(XII-XV v. Francuska.Saborna crkva u Amjenu.Duždev dvorac u Veneciji

Renesansa (preporod). Sveti Petar (Mikelanđelo)

Barok.Saborna crkva Sveti Petar u Rimu. San Karlo u Italjii

Klasicizam. Elementi antičke arhitekture

Romantizam. Moderna.

Minimalizam (nema ukrasa) Tehno-Art (sva moguća savremena dostignuća – svemirski brod)

SOCIOLOŠKI MODEL KOMUNIKACIJE Jedan od osnovnih preduslova koji omogućavaju socijalnu interakciju jeste mogućnost komunikacije. Socijalna komunikacija je ljudska delatnost koja je uslovljena nizom socijalno značajnih ocena, konkretnih situacija, komunikativnih sfera i normi ponašanja prihvaćenih u društvu, u određenom sociumu. Sociološki model komunikacije predstavlja struktura socijalne komunikacije koja zavisi od ciljeva učesnika u komunikaciji. U najopštijem obliku ovu strukturu čine subjekti komunikacije, komunikativna delatnost, komunikativna saopštenja.

Svaka komunikacija je socijalna pojava, oblik socijalnog ponašanja Svaka komunikacija je socijalna pojava, oblik socijalnog ponašanja. Socijalni karakter komunikacije sledi iz samog pojma, iz određenja komunikacije kao prenošenja informacija među jedinkama putem znakova. Određujući je preciznije kao oblik socijalnog ponašanja, može se reći da je komunikacija vrsta interakcije i uslov i sastavni deo svake od njenih kategorija.

Dakle, komunikacija kodifikuje društveni status i funkciju pojedinca u porodičnom, profesionalnom, konfesionalnom i drugom okruženju; pripadnost grupi, ali i potrebu da se odbije potpuno identifikovanje sa njom; ponašanje grupe u kojoj ista šalje ritualizovane poruke – preko verskih obreda uspostavlja vezu s Bogom, dok su porodični rituali potvrda veze sa precima, a nacionalni - sa domovinom i sl.

Što se sociološkog modela verbalne komunikacije tiče, svaki socijalni sloj, pa i svaki narod, ima svoj prećutno usvojen kodeks ponašanja, što nalazi svoj odraz u jeziku. Jezik odražava sve – geografiju, istoriju, klimu, uslove života i sl. Iza svake reči stoji predmet ili pojava realne stvarnosti, s kojom je jezik najneposrednije povezan preko fonda reči. Fond reči može biti aktivan i pasivan. Aktivan fond reči je onaj koji korisnik jezika ne samo razume već i upotrebljava, za razliku od pasivnog. Svaka socijalna grupa ima svoj aktivni fond reči iz kojeg se izdvaja osnovni fond, koji karakteriše tu grupu. .

Nijedna ljudska zajednica nije izolovana, što ima svoj odraz u jeziku Nijedna ljudska zajednica nije izolovana, što ima svoj odraz u jeziku. Zahvaljujući ekonomskim, kulturnim i drugim vezama, u svakom jeziku postoje pored svojih i tuđe reči (pozajmice). Osim toga, postoji teritorijalna podela jezika (dijalekti), socijalna (sociolekti), profesionalna (žargon, argo),stilska (visoki, neutralan i niski stil). Prema tome, jezik je sredstvo komunikacije među ljudima, neraskidivo povezan sa životom i razvitkom ljudske zajednice koja ga koristi za međusobno sporazumevanje

Kao ilustracija za to mogu poslužiti sledeći primeri: - U jeziku Eskima postoji veoma veliki broj sinonima za pridev beli koji označavaju brojne nijanse i karakteristike snega; - U ruskom jeziku ima više reči koje označavaju mećavu – пурга, метель, буран, снежная буря, вьюга, поземка; Za kamilu u arapskom svetu postoje različiti nazivi; - U jeziku hindi postoje različiti nazivi za indijski oraščić u zavisnosti od toga da li su plodovi nedozreli, zreli ili prezreli, da li ga kuvaju u mleku, prže na ulju, ili koriste u bilo kom ritualu gde ima određenu ulogu; - U Kini se nije smelo detetu davati ime po nekom starijem ili omiljenom članu porodice, zbog zabrane da iko nosi ime cara, pa čak i da koristi znakove koje je sadržavalo carevo ime; - Interesantna su i istraživanja o tome koliko se razlikuje leksički fond pripadnika bogatih i siromašnih slojeve društva prilikom ocenjivanja hrane. Za bogate hrana nije samo sredstvo za preživljavanje, a njeno konzumiranje je određeni društveni ritual i zato je za opis upotrebljena široka paleta nijansi značenja; - Sociološki status bake nije isti kod svih naroda. Recimo kod Rusa i Srba baka je veoma zaposlena (čuva unuke, brine se o kući, kuva...), dok američke bake imaju mnogo više vremena za sebe (putuju, doteruju se, šminkaju i sl.)

Srpski glagol prati pokriva znacenje nekoliko glagola u rusinskom jeziku, u kojem se za svaku od radnji koristi drugi glagol: prati ruke – умивац руки prati kosu – змивац ше prati sudove - помивац prati ves - райбац prati zube – чухац зуби

Što se tiče sociološkog modela neverbalne komunikacije, treba naglasiti da je neverbalna komunikacija takođe vrsta socijalnog ponašanja i da je po svojoj prirodi i suštini socijalna pojava. To pokazuje njena osnovna uloga, njene glavne funkcije i celokupan sadržaj neverbalne komunikacije kao vrste interakcije.

Socijalni karakter neverbalne komunikacije dolazi do izražaja i u konkretnom sadržaju koji se neverbalnim komunikacijskim znakovima saopštava. Taj sadržaj je uvek vezan za komunikaciju ili je sastavni deo određene vrste socijalnog ponašanja. Neverbalna komunikacija je i po svojim funkcijama i po svom sadržaju doslednije socijalna od verbalne, čiji znakovi mogu služiti i kao sredstva mišljenja i kontrole vlastitog ponašanja. Sadržaj koji se saopštava neverbalnom komunikacijom veoma je raznovrstan kao što su i vidovi socijalnog ponašanja o kojima pruža informacije. Socijalna priroda neverbalne komunikacije u celini i socijani sadržaji vezani za neverbalne komunikacijske znakove izloženi su podrobnije i potpunije u prikazu pojedinih funkcija neverbalne komunikacije i sadržaja pojedinih vrsta i oblika neverbalnih komunikacijskih znakova.

Naravno, kod neverbalnog ponašanja znakovi predstavljaju društvene norme koje su uspostavljene tradicijom. Bitno je za komuniciranje da se ono zasniva na zajedničkom kodu za pošiljaoca i primaoca. U retkim slučajevima te poruke ne mogu biti iste za ruskog i stranog gledaoca(u odlomku gledanog filma) kao, recimo, kada doktor Astrov ljubi u kosu staru dadilju. Kod Srba se takvo poštovnje iskazuje ljubljenjem ruku starih osoba. Ili zagonetan smisao neverbalne poruke ''pokazivanje nosa'' što je, kod Rusa, neverbalni gest za verbalnu poruku – ''tebi za inat'', a kod Srba način ruganja. Ili ponovljeno pozdraljanje profesora Serebrjakova sa svima - iako se sa svima već pojedinačno pozdravio: sa Astrovom – rukovanjem; sa šurakom – trostrukim poljupcem, sa ćerkom – poljupcem u čelo, sa Marijom Vasiljevnom – rukoljubom; a sluge i svog siromašnog kuma Teljegina nije udostojio nijednim od načina, izuzev zajedničkog klanjanja svima. Tri su osnovne funkcije neverbalne komunikacije. Prva je usmerena na regulisanje samog mehanizma socijalne interakcije; druga se odnosi na izražavanje stavova; a treća je vezana za izražavanje emocionalnih stanja.

Mapa uma sociološkog modela komunikacije

(nastavak) Jezik odražava georafiju, itoriju, uslovi i način života, običaje i sl.

Film “Ujka Vanja” Čehov “Debeo i mršav”

PSIHOLOŠKI MODEL KOMUNIKACIJE Komunikacija je tesno povezana ne samo sa sociologijom, već i sa psihologijom. Savremeno shvatanje ličnosti je povezano ne samo sa jedinstvenošću svakog čoveka – njegovom neponovljivom individualnošću, već i sa njegovim iskustvom socijalne interakcije. Ova dva aspekta ličnosti – individualni i socijalni – najviše dolaze do izražaja u procesu govorne delatnosti, koja podrazumeva uzajamni uticaj učesnika u komunikaciji, a takođe i u individualnom stvaralaštvu povezanom sa procesom ostvarivanja ličnosti kroz komunikaciju.

Psihološki model komunikacije se zasniva na ponašanju ljudi i pravi korekciju kognitivnih mehanizama koji upravljaju ponašanjem, uči čoveka određenim modelima ponašanja. Prilikom analize komunikacije otkriveni su mnogi interesantni psihološki modeli komunikacije, koji danas čine paradigmu savremenih naučnih pristupa: - dvoetapni model komunikacije – prvo, informacije stižu do lidera koji formiraju javno mnjenje, drugo, lideri prosleđuju informacije svojim sledbenicima i utiču na njih; - spirala ćutanja – manipulisanje javnim mnjenjem, zahvaljujući tome što ljudi koji imaju suprotno mišljenje od onog koje dominira, ćute ne želeći da ostanu izolovani; - difuzna teorija – o uvođenju novog i adaptiranju društva na njega. U psihologiji postoje pokazatelji o različitoj prijemčivosti prema novom. Jedan deo društva je konzervativan, a drugi lako prihvata novo. Po ovoj teoriji nije bitno ubediti sve, već samo 5% populacije. Kad ideju prihvati 25%, proces se više ne može zaustaviti; - model «portira» (gatekeeper) – model ponašanja ličnosti u kome se pojavljuje posrednik između pošiljaoca poruke i širokog auditorijuma, tj. mase.

struktura ličnosti Termin struktura ličnosti upotrebljava se u dva osnovna značenja: kada se označavaju faktori ili momenti bitni za razumevanje ličnosti uopšte, ili za razumevanje strukture ličnosti jedne konkretne osobe. U tom smislu, postoje brojni stavovi o tome šta je bitno za proučavanje ličnosti, i šta čini strukturu ličnosti: Navike - najvažniji momenti čijim se proučavanjem i prikazivanjem može objasniti celokupno ponašanje ličnosti - čovek će se u određenoj situaciji ponašati onako kako je ranije nakvikao u istoj situaciji. Motivi i potrebe - predstavljaju faktore koji određuju najrazličitije načine reagovaranja pojedinca. Motivi i potrebe određuju svojstva, stavove i interese čoveka. Intencije, aspiracije, namere - osnovne vrednosti čijem ostvarenju pojedinac teži. Stavovi i interesi - predstavljaju faktore koji otkrivaju osobine čovekove ličnosti, kako čovek gleda na svet i na probleme na koje nailazi. Problemi i teškoće - faktori koji determinišu čovekovu ličnost i njegovo ponašanje u različitim situacijama kod rešavanja zadataka koji se pred njim nalaze. Crte, osobine, svojstva ili aspekti ličnosti - čine organizaciju ličnosti, to je ono što determiniše ljudsko ponašanja u najrazličitijim situacijama.

Neurolingvističko programiranje AUDITIVNO DIGITALNI (unutrašnji dijalog-disociranost VIZUELNO (gledanje) AUDITIVNI (slušanje OLFAKTORNI (MIRISI) KINESTETIČKI (osjećaji i dodiri) GUSTATORNI (okus)

Vizujelni tipovi Auditivni Kinestetični tipovi Nespecifični Vizuelni tipovi-razmišljaju u slikama Predikati (slika,jasno,fokus,perspektiva,vidjeti,bljesak,svjetlo,izgled,pregled,razlikovati,naslikati itd) Auditivni tipovi-razmišljaju u zvukovima ili čuju neki unutrašnji glas (glasno,vikati,naglasak,odjek,ton,muzika,čuti,vrisak,pitati,reći,alarm) Kinestetični tipovi-razmišljaju kroz osjete(dodir,rukovati,baciti,micati,sudar,udariti,milovati,odmarati,iritirati nositi itd) Auditivno digitalni ili nespecifični tip-koriste nespecifičnu formu jezika (misliti, odluka,smisao,razumno,logično,analiza,specifično,apstraktno,racionalizacija,definitivno, motivacija itd.)

USPEH U KOMUNIKACIJI SIGNALI uspešne komunikacije -verbalni Pitanja o zdravlju, o porodici, deci o realizaciji posla Izjave o slaganju sa sabesednikom -neverbalni Klimanje glavom Zadovoljno lice

INTERPERSONALNA KOMUNIKACIJA - MODEL USPJEŠNE komunikacije UZROCI PRIGOVORA I NAČINI NIHOVOG REŠAVANJA-”DA I “METODA Sabesednik IZRAŽAVA PITANJE ILI SUMNJU “Da- i “metoda Saglasiti se sa izraženim zapažanjem ili sumnjom, te istaći neko pozitivno svojstvo ili osobinu sabesednijk ISKRIVLJUJE ČINJENICE ILI IZRAŽAVA NEZNANJE Prepoznati stajalište kao zanimljivo, napraviti pauzu i nastaviti sa izlaganjem iskrivljenu činjenicu ispraviti “da-i”metodom Suzdržati se od superioznosti i cinizma zbog neznanja

INTERPERSONALNA KOMUNIKACIJA - MODEL USPJEŠNE komunikacije HRONIČNA SVADLJIVOST I OPOZICIJA “Laskaj-traži još”metoda Izraziti komlimente osobi koja se u sve razumije Postaviti pitanje koje navodi sabesednika na slaganje sa nekim pozitivnim svojstvom proizvoda NEGATIVIZAM ILI TVRDOGLAVOST Metoda usađivanja ideja i čekanja da ih sabesednik proglasi vlastitim Ljubazno citirati izjave sabesednika tokom razgovora Koristiti reklame i apele

INTERPERSONALNA KOMUNIKACIJA - MODEL USPJEŠNE komunikacije TEHNIKE USMERAVANJA USPEŠNOG RAZGOVORA UZ OBRADU PRIGOVORA AKTIVNO SLUŠANJE I PARAFRAZIRANJE DA-I RAZVIJANJE IDEJE PREPUŠTANJE INICIJATIVE I ZASLUGA TRAŽENJE RAZJAŠNJENJA Poslovno: Vizit karte Otpratiti klijenta do vrata-obavezno rukovanje

Klasifikacija akademika Jovana Cvijića Za naše prostore je interesantna i klasifikacija akademika Jovana Cvijića (Cvijić, 1966.) koji je sve Južne Slovene svrstao u četiri osnovna tipa sa velikim brojem podtipova: 1. Dinarski tip 2. Centralni tip 3. Istočnobalkanski tip 4. Panonski tip

Dinarski tip – dinarske oblasti (živog duha, osećajni, samouvereni) - šumadijski (poštuju odluke većine, slobodno iskazujuz svoje mišljenje); - erski (lukavi, ne izvršavaju obaveze, gledaju svoju korist i zadovoljstvo); - bosanski (plemenski, bratski odnos, poštuju hrabrost); - muhamedanski (poznavanje Kurana, vera u sudbinu); - jadranski (lepo izražavanje, pokretljivost, zabava, pesma, druženje);

Centralni tip – oko Južne Morave i Vardara - kosovsko-metohijski, - zapadnomakedonski, - moravsko-vardarski, - šopski, - južnomakedonski,

Istočnobalkanski tip – istočni deo Balkana - donjo-dunavska ploča, - srednje gore, - rumelijsko-trački, - pomački,

Panonski tip (južnoslovensko stanovništvo izvan Balkana) - slavonski, - sremsko-banatski, - slovenački, I ova klasifikacija potvrđuje da je psihološki model u tesnoj vezi sa mnogim drugim srodnim disciplinama kao što su etnografija, sociologija, kulturologija i dr.

KULTUROLOŠKI MODEL KOMUNIKACIJE Kulturološki model verbalne komunikacije se sastoji od subjekata komunikacije, komunikativne delatnosti i komunikativnih saopštavanja sa kulturološkim komponentama. Tako, na primer, japanska kulturna tradicija nalaže da pojedinci ne uznemiravaju okolinu svojim unutrašnjim preživljavanjima, i zahvaljujući tome što od malih nogu to uče, oni čak i u dubokoj tuzi izazvanoj gubitkom bližnjih tu vest saopštavaju sa osmehom. Turska kulturna tradicija podrazumeva da se pri susretu, čak i zvaničnom, poslovnom, sagovornici pitaju za zdravlje svih rođaka, za razliku od Engleza koji postavljaju retoričko pitanje How do you do? i dobijaju kao odgovor očekivano How do you do? na koje, u stvari, niko ne odgovara. U ruskoj kulturnoj tradiciji «na» u značenju izvoli je neutralno i sasvim primereno, dok se kod Srba njegova upotreba smatra nekulturnom.

KULTUROLOŠKI MODEL KULTURA MATERIJALNA I DUHOVNA KULTURA ukupna dostignuća ljudskog društva u privrednoj, društvenoj i duhovnoj sferi života KULTURA GOVORA nivo, stepen razvitka neke grane privredne ili intelektualne djelatnosti KULTURA ŽIVLJENJA uslovi života koji odgovaraju potrebama obrazovanog čovjeka prosvjećenost, obrazovanost,načitanost KULTURNI ŽIVOT početna modeli

Poslovna komunikacija Japanci Nemci Amerikanci Rusi Turci

Običaji kao vrsta komunikacje

OBIČAJI Običaji su društvena pravila ili norme koje se postepeno stvaraju u procesu društvenog života i koje stalnim ponavljanjem prelaze u navike koje se pretvaraju u običaje kao nepisana pravila ponašanja članova neke društvene zajednice Običaji nastaju polako, postepeno, ali kada jednom nastanu čvrsto ostaju u svjesti ljudi i dugo opstaju u narodu.

Hristovo rođenje i Božić Isus Hristos je rođen u Vitlejemu, nedalek od grada Nazareta Pravoslavni hrišćani slave Božić 7. januara Na svim zemljama i jezicima, širom svijeta ovaj praznik ima isti naziv HRISTOVO ROĐENJE, a u našim crkvenim knjigama obilježen je kao ROŽDENSTVO HRISTOVO

OBIČAJI NA BADNJI DAN Riječ Badnjek povezana je sa riječi “bdjeti”, jer se na taj dan bdjelo čekajući rođenje Hristovo Badnje jutro počinje sa pozdravom “DOBRO JUTRO I SRETAN TI BADNJI DAN” Badnje veče prati običaj pijukanja

BOŽIĆNI SIMBOLI Badnjak Pogača So Vino Orasi Slama Svijeća Česnica Novčić Pečenica

“Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.”

KONFESIONALNI MODEL KOMUNIKACIJE Ovaj model komunikacije se zasniva na običajima i ponašanju koji su uslovljeni pripadnošću određenoj religiji, što nalazi svoj odraz u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji. Religiozna komunikacija i problemi vezani za nju postali su glavni faktor u socijalnoj istoriji jezika. Sve stare pismenosti i velika većina savremenih sistema pisanja nastali su zbog kultno-religioznih ciljeva.

хришћанство

хришћанство

хришћанство

ислам

ИСЛАМ

ИСЛАМ

ЈУДАИЗАМ

ЈУДАИЗАМ

БУДИЗАМ

БУДИЗАМ

Ako su se u drevnim državama i u srednjem veku etnojezičke razlike među ljudima i državama zaklanjale verom, u novo vreme među narodima Evrope, Amerike, Južne i Istočne Azije, Afrike, južno od Sahare etničnost ili nacionalnost ima veću težinu nego konfesionalna pripadnost. Međutim, u islamskom svetu nije tako - veroispovest je kod njih glavna karakteristika čoveka ili etničke zajednice.

Jednonacionalne religije (kao što su judaizam Jevreja, šintoizam Japanaca ili jermensko-grigorijanska crkva Jermenije) su prilično retke pojave. Obično jednu religiju ispoveda nekoliko naroda. Takve su pre svega osnovne religije sveta (budizam, hrišćanstvo, islam) i neke lokalne religije koje su izvan granica jednog etnosa (hinduizam je rasprostranjen ne samo u Indiji, već i u Nepalu, Šri Lanki, Indoneziji; konfučijanizam, osim u Kini i u Koreji i Tajlandu;). S druge strane, u savremenom svetu je uobičajeno postojanje u okviru nacije više konfesija. Tako, Belorusa i Ukrajinaca ima pravoslavnih, katolika, unijata, protestanata; Mađara ima katolika, protestanata (kalvinista i luterana), pravoslavnih; Egipćana ima muslimana, hrišćana (katolika, protestanata, unijata).

Konfesionalno jedinstvo naroda čuvaju Španci, Italijani, Litvanci, Poljaci, Portugalci, Francuzi, Hrvati (uglavnom katolici); Danci, Islanđani, Norvežani, Šveđani (luterani); Grci, Bugari, Rusi, Rumuni, Srbi (uglavnom pravoslavni). U nekim kulturama jedan čovek može da ispoveda nekoliko religija. Na primer, u Kini u zavisnosti od godišnjeg doba i doba dana, karaktera religioznog raspoloženja ili potrebe, vernik se obraća ili Konfučiju ili daoizmu, ili budizmu. U japanskoj religioznoj svesti zajedno postoje šintoizam i budizam. Za razliku od budizma, teističke religije (judaizam, hrišćanstvo, islam) ne dozvoljavaju da jedan čovek pripada istovremeno dvema konfesijama.

U istoriji budizma nije bilo religioznih ratova, ni jedan hram neke druge religije nisu uništili sledbenici Bude. Ta tolerantnost budizma je u savremenom svetu veoma privlačna. Budizam dozvoljava, recimo, katoliku ili luteranu da ne ostavljajući svoju veru, ispoveda i budizam. Zbog toga budizam, uprkos zvaničnoj statistici, smatraju najrasprostranjenijom religijom sveta

U svakoj religiji postoje dva smera komunikacije: od Boga - preko proroka (učitelja, sveštenika) – prema ljudima; od ljudi - preko proroka (učitelja, sveštenika) – prema Bogu.

Koreni konfesionalne komunikacije sežu u daleku prošlost Koreni konfesionalne komunikacije sežu u daleku prošlost. Svaka religija (budizam, islam, hrišćanstvo) ima svoje karakteristike, nepokolebljivu veru, bezuslovnu posvećenost ideji, vrednostima, principima, moralnim zakonima. Opšteljudske etičke norme odražavaju ono što je zajedničko u vekovnom iskustvu ljudi i bliske su opštim religioznim zapovestima vodećih svetskih religija (zapovesti Mojsija, Hrista, Muhameda, Bude). Etičke norme i pravila različitih religioznih učenja mogu biti veoma strogi, kada detaljno propisuju ponašanje svojih sledbenika (judaizam), ili prilično liberalni (protestantizam). Na ovom mestu treba spomenuti «zlatno pravilo opštenja» koje je formulisao Isus Hrist, a koje uslovljava neophodnost ocene rezultata svog delovanja sa pozicije sopstvene ličnosti: kako bi ja ocenio postupak, ako bi ga neko izvršio prema meni? Ako čovek postavi sebi takvo pitanje, može se desiti da i ne izvrši neko delo usmereno prema nekom, shvatajući da se njemu takav postupak od strane drugog ne bi dopao. Iz toga pravila proizilazi i potreba uključivanja mehanizma empatije (uživljavanje u ulogu drugog i u njegov način doživljavanja situacije) za pravilno shvatanje i razumevanje čoveka. (

Tragovi hrisčanske religije sreću se u vidu ustaljenih fraza u svakodnevnom govoru, tj. verbalnoj komunikaciji. To su takozvani bibliizmi; npr. glas vapijučeg u pustini, sedam smrtnih grehova, oko za oko, zub za zub, čuvati kao zenicu oka, u tren oka, izvadi prvo brvno iz oka svog pa ćeš izvaditi trn iz oka bratova, gde ti je sad jezik, reč mi još nije na jezik došla, niti će laž kakva doći na moj jezik, ko zauzdava svoj jezik razuman je, od glave do pete, imati obraz, onome ko te udari po jednom obrazu pruži i drugi, gledati kroz prste, prst Božji. Navedene izraze i ustaljene fraze ljudi upotrebljavaju u svakodnevnom životu, u svakodnevnoj komunikaciji, jer su ranije često bile korišćene kao pouka, savet ili citat iz Biblije.

MITOLOŠKI MODEL KOMUNIKACIJE Mit postoji u svesti svakog čoveka nezavisno od njegovog uzrasta, obrazovanja, nacionalnosti, konfesionalne pripadnosti i sl, i ispoljava se na različitim nivoima bilo koje vrste komunikacije.

Jedna od osnovnih karakteristika mita je da on ne govori o događajima koji su tuđi čoveku, već o događajima u kojima čovek najaktivnije učestvuje. Mit objedinjuje u sebi racionalno i iracionalno. Racionalno, jer bez njega ne može da se zamisli savremeni čovek, koji nalazi utehu trudeći se da razume i da upravlja svetom koji ga okružuje. Ali još je važnije iracionalno, jer dotiče u duši čoveka te bolne tačke koje zadiru u nesvesno, koje su van racionalnog. Kao što je rečeno, mit ima stvarne i nestvarne elemente, slobodu nadograđivanja i komponovanja. Mitološki sistem predstavlja sistem realnog i nerealnog, određenu paradigmatsku i sintagmatsku strukturu što čini semantičku strukturu mita i redovno nosi u sebi neku poruku ili pouku u komunikaciji.

Poznato je da se mit direktno ili indirektno usvaja kroz jezik, što se svakako odražava u verbalnoj komunikaciji. Kompleksno izučavanje odnosa jezika i mita postaje neizbežno jer "ma koliko se sadržaji mita i jezika među sobom razilazili, i u jednom i u drugom je delotvoran isti oblik duhovnog shvatanja" (Kasirer, 1972, str. 75). Kao instrument za predstavljanje slike mita može poslužiti tezaurus koji pomoću mreže semantičkih odnosa opisuje njegovu strukturu i mesto semantički ključnih reči u njemu. Nesumnjivo je da čovek o sebi misli fetišistički. U mitovima, bajkama, legendama, bajanjima i dr. i ljudski i životinjski organizam se posmatra na taj način. Na primer, glava Orfeja pliva prema Lezbosu, proriče ili čini čudesa. Oči Atine Palade zadivljuju svojim divljim i magičnim izrazom, a oči Meduze pretvaraju u kamen sve što pogledaju. Iz zuba aždaje pojavljuju se spartanski rodonačelnici carstva Five. Atina Palada se rodila iz Zevsove glave, Eva je rođena iz Adamovog rebra. Patrokle je iz tela izvukao istovremeno i dušu i vrh koplja.

U ovim mitovima i legendama reči koje označavaju vidljive delove ljudskog tela predstavljaju ključne reči ili takozvane tematske strukture. Na primer, reč kosa u legendi o Samsonu čine sintagme, koje povezuju ovaj mit u jednu celinu. Samsonova neizmerna snaga bila je u kosi, koju brijač nikada nije dirnuo. Onog trenutka kada mu je Dalila odsekla kosu sva njegova snaga je iščezla. Filistejci su ga sa lakoćom savladali i oslepeli. Zaneti višednevnim pobedničkim slavljem, nisu zapazili da je Samsonu kosa ponovo izrasla. Poniženi Samson, željan osvete, krajnjim naporom ruši stubove Filistejskog hrama u koji su ga odveli iz tamnice da ih zabavlja. Pod ruševinama hrama gine zajedno sa svojim brojnim neprijateljima. (Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta, 1956. str. 213-215). Po Lotmanu (Lotman, 1992, str. 32-45), tematska struktura je ovde reč kosa, koja povezuje u celovitu strukturu ovaj mit: Samson i kosa, kosa i snaga, tajna je u kosi, ne dotakne kosu, otsekla kosu, muke Samsonove i kosa, kosa je izrasla, nepobedivi Samson i kosa. Navedene sintagme implicitno ili eksplicitno prisutne su u mitu i predstavljaju kostur ovog mita.

Interesantno je da se muški pripadnici Sika nikada ne šišaju, ne podrezuju kosu. Osim najuže porodice, niko ne sme da im vidi kosu. Pred drugim ljudima Siki svoju dugu podignutu, smotanu kosu kriju pod nekom vrstom turbana da im neko ne bi oduzeo snagu. Kod mnogih naroda, širom sveta postoje čitavi obredi vezani za skraćivanje kose. Budno se pazi na svaku dlaku, na svaki pramen kose, da ne padne u ruke neprijateljskog maga. Znajući za principe simpatičke magije, ti ljudi veruju da im se može naneti zlo, ili čak smrt preko ukradenog ili izgubljenog pramena kose. Odraz ovakvog verovanja je sačuvan i u hrišćanskom obredu krštenja. Sveštenik predaje odrezanu kosu deteta njegovim roditeljima na čuvanje da ne bi pala u ruke slugama Antihrista. Kod slovenskih naroda, kad neko od ukućana odlazi u rat ili na neizvesno putovanje, žene raspliću svoje kose i raščešljavaju ih. Smisao ovog postupka se krije u principima hemeopatske magije (Frejzer, 1992, str. 25-53). Raščešljana, prava kosa simbolizuje prav, siguran put i povratak. Upletena kosa simbolizuje krivudav put ukršten sa mnogim nedaćama i opasnostima. Na takvom putu se lako zaluta i povratak kući je neizvestan.

Glava je simbol snage aktivnog principa koji uključuje nadmoć u upravljanju, naređivanju i prosvetljavanju; Lice je kao identifikacija čoveka ; Obraz je simbol poštenja ; Jezik kao oruđe reči, stvara i uništava, predstavlja simbol moći i pravednosti i kao takav upoređivan je sa plamenom; Kosa je simbol snage i muževnosti, simbol žalosti, pokornosti. U staroj Rusiji jedna pletenica je znak devičanstva (nakon udaje žena nosi dve pletenice); Noga je organ kretanja i simbol društvene povezanosti (noga stvara društvene veze, stopalo je njihov gospodar i ključ; Ruka je simbol snage, vlasti, pružene pomoći i zaštite itd.; Brada je simbol muškosti, hrabrosti i mudrosti. (Navedeni simboli su preuzeti iz Rečnika simbola

Mitoloski model komunikacije u zdravstvu U grčkoj mitologiji bio je Bog iscelitelj Asklepije. Iscelitelji su bili i sinovi Asklepija. Među njegovim kćerima bila je nadaleko čuvena Higija – boginja zdravlja и Panakeja – boginja isceljenja. Odatle i reči higijena i panaceja. Higijena je oblast medicine koja se bavi proučavanjem uticaja raznih faktora na čovekovo zdravlje, i koja propisuje mere lečenja bolesti, očuvanja zdravlja i produženja života. Panaceja je univerzalno sredstvo za lečenje svih bolesti.

Asklepije(st.grčki. Ἀσκληπιός, «hirurg»), Eskulap — Asklepije je u starogrčkoj mitočogiji bog medicine i isceljenja. Prema legendi otac A. je bio bog Apolon, a mati Koronida. Ova žena, pošto je zatrudnela, zaljubila se smrtnog Ishija. Gavran je obavestio o tome Apolona i ovaj je u velikom gnevu poslao svoju sestru Artemidu da usmrti Koronidu. Kada su ženino telo spaljivali, Apolon je iz vatre izvukao iz utrobe majke bebu Asklepija i dao ga na vaspitanje kentauru Hironu

Higeja Higeja, najznačajnija Asklepijeva čerka, bila je oličenje duševnog i telesnog zdravlja. Higeju su prikazivali kako hrani zmiju iz činije. Otuda vodi poreklo jedan od znakova medicine – činija sa zmijom.

Митолошки модел комуникације Грчки митови Косовски циклус (епика) Хајдучки циклус